Arhiv tekstova

Komedije

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja se latio posla. Došlo nam priko dana lipo vrime posli one dosadne magle i stalno niki oblaka, pa ko velim sam sebi ne triba vardat ni dane, sad se, kako kažu ovi mladi, brzo živi. Doduše, ja niki ne vidim to njevo brzo življenje, vidim samo kako side isprid lokala i bulje u telefone, jal te tablete. Kad sam se sitio ti malecki prinosni kompjutora, oma sam se moro smijat. Kad su se pojavili i za običan svit Joso divanio kako u poslidnje vrime ne mož popantit šta mu narede da donese iz dućana, a Periša mu veli da mu triba tablet. Ovaj se sav nakostrišio pa bisno odgasi: »Ne triba meni nikaka tableta, ja sam se odavno posvađo s doktorima, neće oni meni stalno kojikake likove priporučivat za skupe novce«. Slatko smo se smijali, čeljadi, a čitav Ivković šor mu se bar dvi nedilje rugo da ne zna šta je tablet. Sad već dite od dvi godine zna listat i razgledat po tim modernim telefonima. Kad se sitim sebe, od male maloći sigro sam se s čutkama, pravio bunare od nji, pa se klikerovali, oko salaša bilo uvik fajin iskopani jama za klikerovanje. Nako, zavrtimo petom od bakandža i par puta se okrenemo oko sebe i eto jama. Bilo je tute i nevolje, pa sam jedared i bio ben prutom zato što je mama pokupila jaja, i to fajin. Bilo je ondak i po stotinu domaći kokošaka na svakom salašu. Iđe ona tako s rogoznim košarićom s jaji iz guvna i stane nezgodno u jednu od moji jama za klikerovanje, skoro se prikošedila sirota, a jaja na sve strane i ko za inat skoro se sva izlupala. Niko razvijat kerove od ti polupani jaja, samo se sjatili i kupe. Al kad se smirila situacija, nana lipo dovatila vrbovaču pa švić po klikerašu. Jeto vite: baš sam se u nesrićno vrime rodio. Sad toliko teknike, kokoške se drže u škrljetkama snesu na nagnutu rešetku i jaja stra boga pokupit iz oni mali alovčića. Al što kaže moj šorošanin Đuro to su taka i jaja, nisu ni za rizance taka su blida. Neg, imamo mi više nevolja od kokošiji i jaja. Jeto, ova boleština, ako je boleština, nas skroz odilila. Veća dica ni u škulu ne iđu, komšija ne smi otić kod komšije ni prodivanit a kamol se po večeri kartat, priskočili smo sve svece, ni se išlo ni u vašange, ni čestitat jedni drugima Božić, Stipana, Ivana ni Tomu, a jedino smo svi mi išibani kojikakim zabranama i pravilima. A borme se i fajin svita moralo javljat vlastima da su kod kuće i da ne smidu ić nigdi dvi nedilje. Pitam se samo dok prostirem pod josag dokle će vako bit, oćel se već jedared manit ovog poštenog čestitog svita da živi po Božijoj volji kako je i dosad živio? A s druge strane se taj isti svit šiša i oslobađa od to malo siromaški novaca s kojikakim kaznama, prigledima i šta ti ja znam čime. Kažu da sad i kad priko granice iđeš moraš fajin surkovat za niki test koji traje dvi-tri sekunde. »A, otaleg vitar duva«, veli Joso, »ta ne sićate se i kadgod kad je svit malo oštrije navalio ić priko izgatalo se štogod, pa smo plaćali depozit, pa se smilo prić samo jedared misečno; to je to – triba novaca«. Niki sam se zamislio, pa dobro on i kaže: podigli su i poreze i vodu, a kandar će i struju. Ma, neću više lupat glavu, i onako nikake hasne. Ajd, zbogom.