Arhiv tekstova

Veći tringelt neg nadnice

Bać Iva se niki dan uputijo u varoš. Veli, otiće ko njegove doktorice na kontrolu, na uputu natrukovano kad. U tašnu što je nosi samo ko doktora i ko kaki gospodara, njegova mu popakovala uput i papire što zovu kontrolu moro pripravit. Metnila i komat crnoga kruva, komatić salame, bočicu vode i medecine što bi ji tribo popit u podne. A ako ji popije, a ne založi makar malo, oma mu stane zavrtat u trbuvu. Došo na štaciju, ajziban se taman sustavlja. Misli se, vada nomu što ga tira sate idu natrag, baš dobro što još ne triba kupovat cidulju. Već davno na štacijama nadničare otpelengirili, pendžeriće pozatvarali, čekaonice zamandalili,  a nužnike zapuščali. Cidulje se kupuju u ajzibanu. Kondukterma to dobro dojde. Na  jedne šihte se nadobija lipoga tringelta, a ni za odgovarat, ništa nisi ukro. Tako se kroz cili misec nakupi više neg što zaslužiš nadnica. Samo što se krenilo, kondukter došo. Lipo navučen, meriše ko kaka curica, milina ga vidit. Jedino neobrijan, al digod se čeljade okrene, danas je najviše taki. Vada kakagod nova moda. Natrukovo cidulju, bać Iva mu do novce, veli, nemam vam dat natrag osam dinara. Puno nji bi samo odmanilo rukom, al on sapi, ako ostavi osam vamo, osam tamo, osam namo i još koidi, dan dugačak, a svašta triba kupovat, ošo bi tu kojigod kruv. Kondukter se taman krenijo dalje, bać Iva veli, čekajte, evo vama dva dinara, a vi mene dajte deset, vidim da imate. Vaj ga samo nemilo pogledo i pružijo mu deset dinara. Va dva što mu pružijo bać Iva gadljivo osmotrijo, ni ji ni tijo uzet. Bać Ive sve drago, ne brog dva dinara. Brzo došla i varoš. Oma ošo u bolnicu, ka tamo, ne mož unutra. Dvi u bilomu stoju zastalom ko vrati za unit i ritko koga puščaju. Džabe jim bać Iva pokaziva sve papire što njegova pometala u tašnu, džabe metnijo masku, džabe rukavice ko u po zime, ve dvi stoju ko soldati, neće ni divanit š njim. Još kažu, ako neće kako kažu, zvaće žandare. Šta će, okrenijo se, pogledo na sate, vidi da mu pobigo ajziban za njegovo selo. Drugi će it istom potli podne. Krenijo se u centar, veli otiće u par dućana, pa će pogledat koišta što bi mu skoro moglo tribat, a čuje da u varoši znade manje koštat neg ko nji u selu. Misli se, zašto to ne bi pouzimo, ka mu je nusput. Naki zaštodiran ni ni opazijo da nusput dosta dućana, otkako vi po godine ni bijo u varoši, pozatvarano. Samo digoda pootvarano novi, a na više nji u pendžeru cidulja, nudu se u kiriju. Bać Iva se misli, kanda ni u varoši ni drugače neg u njegovomu selu. Eto, unatrag par godina otvorita dva nova velika dućana, u njima dosta toga koštalo manje neg u malima. Vada zoto šesedam mali, što jim dotle baš dobro išlo, pozatvarano. Mušterije se okrenile velikima, svako gleda da ušpara digod može i koliko može. Sve više se ositi koliko je teško dojt do novaca. Došo do maloga bircuza, moro unit rad sebe. Dalje ni tijo ni it, sijo zastal i naručijo jednu kabezu. Latijo uput i gledi u njega, natrukovano baš nako kako i mislijo. Ko njegove doktorice ima zakazano za tajitajdan, u tolikoitoliko sati. Al džabe, va gripa o svega jača.