Arhiv tekstova

Televizija

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, baš raspravljamo i gustiramo mi ostarinci, Joso Periša i ja. Ne možmo kast omladinci kad smo svi oko šezdest lita, pa moramo bit ostarinci. Doduše, nismo još za penziju kako kažu ove nove demokracke vlasti. Kod nji se kandar penzija stiče prid to kad se zove popo, al pak: iskali smo i dobili smo. Neg, bisni smo na televiziju, nalte. Na priliku, od polak devedeseti godina smo mogli malkoc i gledat šta se trevlja u našoj matičnoj državi. Doduše,  s vrlo skupom antenom, pa su ondak izmislili niki risiver, pa sad opet ne mož. Vele, triba nabavit niki drukčiji risiver, a tu škatuljicu prodaju borme kugod da je od zlata, pa kandar gustiramo da ćemo se nas trojica, a zvaćemo i našeg Đuru, pajdaša iz šora da nam budne četvrti a ja sam se primio da ću otić u petak na hetiju i kupit jedno dvoje madžarske karte i svako veče iđemo kod drugog i lipo se kartamo. A vi, gospodo, izmišljajte opet i dalje kojikaki hd, md, pd i ko zna već šta samo da bi nam izvukli novce iz buđelara. Al Braniši više nećete! Neću tu škatulju više uzet taman da mi i zabadavad daju, a i šta imam vidit: tajkune, političare i one poplašene što se samo kerebeče ispod ti masaka a vidim da se boje ko vrag svete vode, božem prosti. Joso se smije, pa se sav zacenio i zakašljo kugod da on ima tu bolu. Kad ga prošlo, pita me kako vidim da se boje? Ta velim ja njemu da kako ne bi vidio: sakrili se so tim maskama skroz do očivi, a oči njim iskolačene kugod da su vidili izdubljenu bundevu na onu Noć vištica. Doduše, ja u to ne virujem, a ni ne slavim. Ja sam osto viran našem Isusu, a ko viruje zapravo u njeg taj se vištica ni ne boji. Ni naše gospoje nemadu ništa protiv, za divno čudo, kad sam čuo da njim se sviđa što smo se dogovorili oko druženja i kartanija. Skoro sam se moro prikrstit; kako to da nisu protiv, obično uvik imadu zadnju rič. Kažu da će se i one latit recepata i kolača, a probaće i malo eklat i štrikat da se podsite. Tako nam baš bilo drago, čeljadi. Ajte i vi, lipo ćemo se družit, dosta je bilo već ispiranja glava i mozgova s kojikakim gospockim uncutarijama. Još uvik je selo selo, salaš salaš i tako će ostat dok je svita i vika, barem u ovim našim lipim Ivković šoru. Kandar se i ovi polagano mire. Baš niki dan sam vidio na kompjutoru da se potpisivali niki ugovori o pravljenjima saradnje izmed dvi države. Kažu da će se pravit i Rvacka kuća di će se skupljat mladež. Velim ovoj dvojci da se lagano iđe naprid i u mirenju naše matične i ove druge naše države di živimo i di smo se i rodili i di smo odjedared ni tili ni sanjali o tim postali manjina, i to ona koju najviše ne vole. Al šta će čovik? Mora slušat tute di se rodio, nema druge. Sviđa njm se kako mi se čini taj divan. Jedino Periša klama glavom, pa veli da je sve to lipo al mu se čini da nam se mladež razbigla po svitu i da ćemo tamo ić samo mi. No, ne dam se ja smest. Nisam valjdar žito na tavanu za vrime obaveze. Biće i omladiaca, samo njim triba stvorit uslove. Ajd, zbogom.