Arhiv tekstova

Kako odkaleg

Faljen Bog, čeljadi moja. Al sam ovi dana susto, ne možem vam ni ispripovidat. Zauko sam se kugod kaki momčić, kad vam velim. Slažem niki kamen isprid kapije, dojadilo mi furtom furt čim kapne koja kap kiše a ja se izmaljam kugod svinče. A ajd još i to, al izmeljam i zaglavim biciglu, niko posli iščačkat blato iz šarhanja. Ne bi meni ni palo na pamet već jedan tute čovik divanio da mu smeta kamen u avliji, pa da ga se mora rišit a to sad u novije vrime triba i platit pa ja velim da triba meni. Šta ne bi uzo kad čovik lipo nudi? Doduše, oma sam i bio prvo izružen. Bilo je od ove moje »ta ti bi sve što kome ne triba dovuko našoj kući«. Puna nam avlija drloga, al kad se štogod zafali onda se samo priburla i eto ga. Ne mora čovik oma za buđelar, doduše sad je već i prazan, mož od njeg opravit fraćku, onaj kožni dio. Nećete virovat, a i ne morate, al ja još imam i klinaca što su ispali konjima iz potkovica što i moj baćo pokupio na drumu; oni s kockastom glavčicom i nisu okrugli neg zaušiljasti i na četri ćoše. I tako vam se ja, čeljadi moja, latio pomalo svaki dan po koji satićak pa slažem kamen i sam sebi divanim. Doduše, obađe me pokadgod i Jela zvat na ručak jel užnu, al ove moje dvojce virni, virniji ne mož bit pajdaša nema ni od korova. Ni u selo vidim da ne iđu već pošalju žene. Valjdar se boje da i neću zvat na mobu. Ta neću, ni neću da se brzo završi, ovo mi je spas. Kad sam unutri, samo gledim u televiziju i slušam o ovoj koroni, otac je prokarto, a već nikom ni ne virujem. Jedni vele ima je, drugi da je to niki politički huncutšag. Nije više čovik ni pametan šta mislit. Ne triba mislit, veli moj sin Dančo, neg nosit tu masku jel su velike kazne. Ta nisam ni klapio da mogu toliko bit naopaki i tako odrit čeljade. Pa ne padaju nama novci s neba, čeljadi moja! Kako i plaćanje napopalo? Ako triba nosit, nosićemo. Ta meni je baš svedno, ionako sam klempav. Manimo mi tu boleštinu, pa da vam ja divanim o ovim mojim poslu. Nije to išlo borme baš stalno olako. Niki dan se meni jedan taj kamenčina prilomio u šakama i ispo, a jedan komad od tako dvajst kila mi pao na nogu, i to trevijo baš na palac. Huuu, čeljadi, kako me zabolilo da je sve sivalo. I sad mi skroz poplavio. Kandar će i otpast, ko ga je njegov. Al gura se i dalje, samo više mi puta budne baš i krivo. Kako otkaleg, pa nevolja uvik oplete po sirotom čoviku. Vidim niki dan da su nam opravili kuću od bana Jelačića. Lipo je to, borme, vrlo lipo. Imaće se di svit skupljat. Samo, fajin je to novaca, čeljadi moja, a sve će to bit iz naši buđelara. Jeto, veli mi niki dan čovik isprid dućana da ga baš zdravo briga kolika će bit ova zadnja frtaljčina poreza, oće l je opet dignit u nebesa. »Ja plaćam na vrime«, veli on. A prošli frtalj fajin bio veći od prijašnjeg a i od rešenja. Ja se u to ne petljam, čeljadi moja. Sve sam prido gospoji, pa nek ona lupa glavu. A i bolje da sve štimuje, jel ako ona ode u opštinu... Ajd, zbogom, čeljadi moja. Jevo, smračiva se, pa triba ponamirivat.