Arhiv tekstova

Više troška neg što vridi tal

Bać Iva se niko jutro probudijo, bilo još dosta rano. Veli, Marka još spava, pa će on i njegova sami, ko i uvik otkako se uzeli, popit prvu kafu. Jedino se te ni tijo ostavit, mada mu doktorica zabranila. Digo se i potpalijo špojer u kujne. Skuvo dvi kafe i odno u pridnju sobu. Taman unišo, njegova se protegla i otvorila oči. Sila na krevet, bać Iva metnijo kafu na natkaslu, pa i on sijo nuz nju. Naslonila mu glavu na rame, a on je samo drugom rukom pogladijo po kike i pricvrljijo se nuz nju. Najedamput u srcu ositijo svu njeznu toplinu. Dugo tako ćutili, a razumili sve što tili jedno drugomu kazat. Samo bi s vrimena na vrime jedno malo glasnije izdanilo. »Moraću danas malo obit mlađu, već dva dana nisam vidla ni nju ni malo. A tako mi priraso srcu...«, veli njegova. Bać Iva se dugačko zagledo u penđer osokaka. Ni mogo ništa ni kazat, proba, alo mu nikaka guka u grlu ne da. »E, istom sad mi je srce na mistu. Samo sam se bojo da neću pri reda otit, a ne dočekat makar jedno unuče. Eto, Bog nas blagosovijo, pa smo dida i baka. To nam vada i pristalo«, najedamput veli bać Iva, lati tacnu i odnese u kujnu. Nusput na obrazu ositijo ništa mokro i slano. Digla se i navukla i njegova, pa se latila pripravljat fruštuk. Utomu se digo i Marka, pa i š njim popili, bać Iva čaj o titrice, njegova još jednu kafu. Marka, otkako juče došo natrag iz varoši, samo izdiše i mrgodi se. Išli on i posestrica, tijo je pripisat tal što mu osto o njegovi stari. Njemu neće tribat, tamo di proživijo skoro cili život vada će se i saranit. Veli, posestrica mu najbliži rod, a oduvik su se pazili, pa nek to bude njezno. Žo mu da propada brez gazde. »Pajto, nikaki si mi o juče svaj ko pokisnit. Kake su ti to muke snašle?«, pita mu bać Iva. »E, moj pajto, da mi vo kogod pripovido, teško bi mu virovo. U ve vaše države ne daj bože štogoda dobit u tal. Eto, juče ošli u varoš, mislim se da to obavimo, pa ću mirne duše otit natrag. Nisam ni sapijo da oko toga može bit toliki procedura, a o troškova da ti ni ne divanim. Triba poplaćat svu silu taksi, obit puno koikaki službenika, koikomu i utrunit štogoda, otit u katastar, u matičnu službu, a na kraj, ka sve poobavljaš, svršiš kod nikakoga notara. A u svemu, taj najskuplji. I vada ću sve uspit posvršavat, makar koidi malo i podmazo. Tude ću bit još samo misec ipo dana. Ne bi voljijo da mi posestrica imade kaki problema ka otidem«, veli Marka i duboko izdane. »Pa dobro, sve ćeš je dat, ne virujem da ona ne bi tila poplaćat što triba. Ope će to ostat njeznima dicama«, veli bać Ivina, pokupi šolje i metne fruštuk nastal. »E, drugo moja, ni to samo tako. Došle nike nove regule, pa no što mi napravijo fiškalj i dva svidoka dala krsta ka mi stari i majka pisali imanje, danas više ne vridi. Krsta moru dat svi koji bi mogli dobit tala, pa makar bili i na kraj svita. Ne poštuje se volja noga koji daje. I na kraj, kad sve isapiš, sve to će ti više koštat, neg što vridi tal. I kako, onda, da dopušćam da ona to plati?«, veli Marka i lati se fruštuka. Tal više nikada ni ni spomenijo.