Arhiv tekstova

Računam

Faljnis, čeljadi. Jeto, čim je zarudila zora, ja se trgo. Ko ga je njegov iz pivcom, latio se kukurikanja pa nikako da stane. Njemu valjdar već svanilo, izbudio svu čeljad na salašu. Taki sam bio bisan; da sam ga uspio uvatit, ja mislim da bi bilo friške čorbe i priko nedilje. Neće on meni određivat kad ću ja ustat, ta nema više državni fabrika da moraš se dizat pod komandu. Al kad sam već usto i umio se, ajd ko računam da uzmem i poradim to malo po avliji. Bar za jutros, jel na salašu nikad nije porađen poso. Stalno ima štogod za radit: te krmača provali obor, daj pravi, zaglavljivaju; te bik razdrma jasle, opet daj majstoriši. Salaš je taki, čeljadi moja, stalno je čovik na uzici. Al najmanje košta: kad zafali stup, otpilaš drač i gotovo. Nađe se svega, pa se ne mora stalno trčat po dućanima i drvarama i trošit na materijal. Na priliku, ja sam svežem i metle od pruća, pruća ima pun do, samo ga triba posić. Gledim i računam koliko sad ovaj huncucki način života samo provarda svega što se kadgod hasniralo. Jeto, na dolu i nuz kanal stalno ratujemo s trskom. Ne zna čovik više di će snjom, širi se čak i po njivama nuz do a kadgod se čeljad svađala za snop trske. Jedva se čekala zima i oma se grabio vagov, pa na do nasić trske. S njom se pokrivali salaši, košare, ta i sve što je bilo opravljeno i pod krovom. Samo je taki materijal, ispod trske si mogo na tavanu u srid lita ozepst a zimi borme nikad nije bilo zima. Pa ondak nema više ko ni čutke skupit po njivi, a čutke su samo taki ogriv. Na njima se uvik najbrže skuvala užna, a i najlakše užarila peć. Više skoro niko ni kuruze ne bere, a tek niko ne siče kuružnu. I sam sam ovog prolića pokvario čardak, sav mi se naerio niki, pa ko računam da ga bolje sam pokvarim jel će se još srušit na čega i eto ti štete. A evo i mog Periše. Vidim, iđe vamo pa i on gledi doli od Ivković šora prema dolu, tamo di je vatrenjača. Sve zaraslo u žbunje i pruće. Nema ko raskrčit, jalda, velim mu, a on će meni natrag: »Dabome da nema. Ta svit se skroz izokrenio, pajdo moj. Svi se samo nabijemo prid tu televiziju i samo gledimo ko da nas nepro obuzo, ko će šta divanit, ko će koga opanjkavat i kudit, di se šta tervilo u bilim svitu, ko je išo na more, ko je zaražen ovom novom veštačkom boleštinom a niko ne gleda više svoj poso«. Gledim u njeg začuđeno, pa se sve mislim otkud njemu taki pametan divan. Nije običan, al skroz je u pravu. Priviše smo se mi modernizirali, čeljadi moja. Priviše gledimo niki svoj nesvaćen račun, pa sve manje radimo kako Bog zapovida. Ja se sićam još kugod dite da se svit svađo u domu u selu kad se dilila jarda na košenje, svi vikali: »Ja ću odaleg dovleg«; onaj drugi: »Dajte meni koji fat više, imam više josaga«. A sad moramo na mobu pokosit jardu i parkove po selu, nema ko. Jedino se late oko izbora štogod malkoc poradit. Na sriću, ima još dobrog svita pa se pokosi, al ni med njima nema mladeži, samo par nji, sve su to stariji ljudi i žene. Neću više ni računat, uvik mi ispadne nikako račun nevaljan. Ajd, zbogom.