Arhiv tekstova

Staro gvožđe…

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja sad baš malo ručo avaške slanine s vrljike i crnog luka, čuvam se da me ne bi ova korona napopala. Svi na televiziji divane da se vratila, al ja vam velim kad se čovik dobro naide avaške slanine, one masne i požućene, nema te bole koja ga mož napopast. Taman sam završio s ručkom pa jeto da vam napišem koju rič, kako sam navrvo koji čega, kaki sam sa zdravljom, kad ova moja drekne na me da sam se trgo i skoro mi rič stala. »Šta si sio za taj kompjutor s masnim prstima, sve ćeš umeljat!«. Av, čeljadi, šta je napopalo? Ta nisam u mijani da sam diro pivaljku s masnim prstima, pa da me kogod tako pripadne. A očale će se dat i otrt. Nisu od pekmeza da će se razmazat. Oma me očla volja. A taman sam vam tio ispripovidat kako ova dvojca huncuta, Pera i Joso, rade kod mene na salašu. Ta sve smo živo isprivrćali, šupe, tavane, ketrence... ma nema di se nismo zavukli i pokrenili. A velim vam da je bilo prava i drloga još od mog pokojnog dide Grge; našo sam još i tragač s drvenim točkom, nisam znao ni da ga imam, pa šavolj za prisolj, pa staru mažu kvitaru, onu malu pecarošku što miri do pedest kila, a Joso je baš dobro oćanio glavu o funtaš zakačen za rogom. A da nevolja ne iđe sama, on se izglavio od roga pa mu onaj okrugli teg na kraj funtaša pao pravac na palac od malog prsta. Ne bi vam ni divanio koga je sve spominjo, al čuo je cio Ivković šor to njegovo nabrajanje. I tako mi to lagano poskidali na srid avlije i razvrstavamo šta je za bacit a šta će moždar još tribat (mada, kako veli Periša, da ovoj novoj omladini što bleji u kompjutore a nije vridna ni košar čutaka dignit na tavanac, a mi smo u njevim godinama borme dizali čivucke džakove na velik tavan po listvama i to ne jedan kad se sav rod kadgod sasipo na lipo podmazan tavan i čuvo do sledeće vršidbe, neću kandar tribat ništa od naše starine, ta baš nji briga za dičiji dubak, ljulju jal tragač). I radimo mi tako radimo, moja Jela oma bezecovala tragač, veli da joj triba da na njeg nameće kojikakog cvića, kad stane jedan niki stari zarđani kombika i iz njeg poviri jedna kuštrava, fajin davno oprana glava pa će meni ni pet-ni šest: »Gazda, jel ti kupuješ staro gvožđe? Imam i bakar, a i aluminijum mame mi, lako ćemo da s’ pogodimo«. Čeljadi moja, ja osto skroz bez riči! Zinio, pa samo gledam u čovika. Pa jel mož bit to da je on moju čestitu avliju u kojoj je bilo fala bogu uvik sve na svojim mistu zaminio za kaku deponiju jal otpad? I dok sam se ja zablenducan ukočio, ova moja dvojca se latili smijat i smijat. Mislio sam njim već izvuć vode na đermu, pa i napojit. Bojo sam se da se ne zacinu od smijanja. Oma su to ispripovidali ovoj mojoj, a i ona udarila u smij pa mi veli: »Jal, kume, pošto ti drlog?«. Av, sad me neće oparat od sramote u selu niko. Ta oće l bit opet uvedeno kako stanje da se bar s razlogom možem sakrit u avliju koji dan? Neg, ajd, zbogom, čeljadi moja.