Arhiv tekstova

Jel vrime?

Faljnis, čeljadi moja. Jevo mene, baš sam se zaputio ode kod moji dobri pajdaša u srid Ivković šora. Naišo sam niki dan na nji u varoši, pa ko velim ajd da i obađem. Davno sam se i našo na toj strani prema Frljazi. Kad ja stigo, imam šta i vidit: nalipljene nike plakate, velike ko košarna vrata, na njima sve ništa šareno i niki slika, a nisam uspio pročitat šta piše (nisam pono očale), al štogod od dice. Tiram tako biciglu po prašnjavim vagašu pa se niki mislim: jeto, kad triba vokšovat, onda se svi staraju o tuđoj dici, a kad toj dici triba pomoć jal i izličit od kake nemile jal skupe bole ondak se ti isti prave da su nagluvi jal, ne daj Bože, pofalili. O ditetu se ondak staraju baćo i nana. E, pa, gospodo, divanim ja sam sebi i to pomalo bisan jel sam oćanio o niku veliku grudvu pridnjim točkom, sva srića da je ova moja bicigletina još iz pedest šeste, jel s ovim novima bi Braniša borme zafekovo sa šeširom a od bicigle ne bi bilo ništa. Neg, divanim vam o dici. Niki dan sam proštio u novini da su opet doneli nike zakone o obaveznim kalamljenju i da se prite oduzimanjom dice. A pitam vas: na šta će već ovo izać? Zatvaraju nas u avlije i stanove, kalamili bi nas sa svačim. Pa di su ta izvikana ljudska prava, molim ja vas? Veli mi niki dan moj Joso da je klapio da mu naređiva niki glas šta će večerat. Al smo se dobro ismijali. Siroma čovik, toliko se već naslušo kojikaki divana da se već boji svog osima. Neg, čeljadi moja, jesul i vas zvali priko telefona da ocinite od jedan do pet? Ja sve nisam mogo virovat. Lipo zvonio ovaj telefon; ovaj na žicu što više ni ne znam zašto ga plaćam, kad god pada kiša on pišti i tandrče kugod majkina kastrona, i zvoni li zvoni... Veli mi moja snaš Jela: »Ta, ne čuješ da zvoni telefon, digni ti si bliže, ja se već sa svačim moram starat«. Ja digo, kad jedna gospoja me pita kako sam zadovoljan? Ta velim ja njoj: »Fino, baš sam njevim dolaskom kečen nogom odastrag, u doljnji dio čakčira, nemam ni cocijalno, ni penziju, živim od nadnica i dice, a svako ko sa strane dođe u našu državu oma mu dadu pit, ist, pa malkoc novaca da mu se nađe za trošak, ne tušta, tako na priliku oko dvi plate misečno što zaradi naš rabadžija u fabriki, i to se mora dobro oznojit, al nemojte mislit i ne daj bože se uvridit, gospojo draga, da sam ja za one bivše, bože ti sačuvaj, ta i oni su mi isto prija petnajstak godina opravili trag na čakčirama na istim mistu, još i firmu prodali«. I tako se ja i gospoja izdivanili i lipo razišli, još smo se i smijali na kraju. Zašto se čovik mora mrzit ako je o politiki rič? Svaki bi politikoš tribo svatit kad mu je isteklo vrime, pa se tako i pripravit. Ajak, ovi naši bi samo da side u foteljama. Bar do smrti, ako ne mož ništa dulje. Opravili nam put za Hrvacki Majur. Doduše, tamo je još ostalo tri salaša, a u jednim je njev vođa. Al, jeto, čim dođu izbori, oma se staraju. A dotleg mož čovik lipsat kugod onaj što je čeko da izraste trava. Ne znam, čeljadi, al triba ostit kad je kako vrime pa se tako i zagrnit. Ajd, zbogom, da vam ne divanim priviše. Moram natrag na salaš.