Arhiv tekstova

U godina skuplju za druge

Bać Iva se vi dana jako iznenadijo. On i njegova već i fruštukovali, a još se ni naoblačilo. Ni bilo ni vitra, pa veli otiće se oma probiciglat kroselo, taman da namiri noliko kilometeri, koliko zovi par kišni dana zaosto. Samo što otvorijo vraca, u gank će dida Loca, dugo se već poznaju. Do pri jedno dvajs godina, a ni sam ne zna još koliko unatrag, bijo selcki dada. Vedrijo i oblačijo u njevomu selu. Najedamput došla nika nova i mlađa čeljad i niki novi vitrovi u politike. Svi osim njega vidli da više ni zoto, pa ga navrtnanos smandrljali u penziju. Još mu na dar dali i sate. Ni reko ni fala, vada se nabrundo brog penzije, mislijo ostat selcki dada dok je živ. Sam sebe ni mogo utuvit u glavu koliko mu godina i da zovu novu politiku ni. Za selckoga dadu izbirnili novoga, što svršijo velike škule, a bijo i dvajs godina mlađi o njega. Dida Locu niko više ni vidijo na nikake koferencije. Ništa više tijo ništa radit ni za njegovu partiju, vada mislijo da mu oni prvi okrenili leđa. Ni se puto ni s drugima, veli neće izdavat ne što cili život bili njegovi i on njev. Sve  donedavno. Bać Iva u dućanu čo da krenijo redom po kuća i da biliži ko bi se tijo učljanit u partiju o Nogaštosezasvepita. Niu baš na prvu povirovo, veli, svit znade svašta pripovidat. Vaj čuje koišta od noga, pa malo dodade, pa ispripovida trećemu, naj isto malo dodade pa četvrtomu i eto ti splećke kake se ni ne nadaš. Samo, misli se bać Iva, vo kanda baš i ni splećka. Najedamput se nji dva našli sa dvi strane bać Ivini vraci. Vaj bi u gank, naj bi naskak. I Taksa, ko da ositijo da bi unišo niko ko ni dobro došo, dotrčo i sto rčat. Bać Iva ga jedva smirijo. Svaj služben, dida Loca se nadesijo ko stara frajla, a isprsijo se ko pitov na vr đubreta. Samo još da stane kukurikat. Pod pazuvom nosi niku veliku i debelu pisanku, a u pridnjemu džepu o rekle klajbas što mu dali vi iz partije. Zablendo se u bać Ivu ko tele u šarena vrata, nikako da štogoda kaže, ko da progunijo gomboc. Vada mu se ni nado. Bać Iva jedino ne zna komu se drugomu i mogo nadat. Misli se, možda ni dobro vidijo atresu, jal se možda u te njegove pisanke nove atrese vodi njegov dida Iva, upokojit još pri skoro tris godina, a i prošli put i on i baka i njegov brat i snaja dobili cidulje za izbiranje. »Znadeš, ne bi ja ništa drugo, samo bi vidijo tvoju legetimaciju i zabiližijo ti u pisanku. Još mi samo kaži koliko vas je ukućana i oćete li svi izbirat Nogaštosezasve pita. Bilo bi to zate dobro, mogo bi u koičemu još lipo avanzovat. A i znaš kako je, ko će se borit zotu našu dicu, ako nećemo mi?«, veli dida Loca, lati klajbas i stane otvarat pisanku. Bać Iva se samo dugačko zagledo u njega i pito mu di su njegova dica. »U Švapcke su i bome, baš jim dobro. Da ni Nogaštosezasve pita, ne bi nikad ni ošli tamo, patili bi se doma zajdno š nama. Eto, fala mu makar zoto, baram  naša dicama živu ljucki«, veli dida Loca i lati biciglu. Vidijo kako ga bać Iva gledi, pa za dram ošo. Ni klajbas što mu ispo, ni podigo. Za njim samo lelujalo bać Ivino »Tribo bi se makar malo stidit tvoji godina!«.