Arhiv tekstova

Izdurat

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja našo malkoc vrimena da vam štogod ispripovidam. Periša me oma ismijo, jevo sidi kod mene u litnjoj kujni nuz banju peć i ceri se kugod kaki huncut pa veli: »Ha-ha-ha, ta doduše, sad ti baš teško nać vrimena za pripovitku kad po cili dan pada kiša i ne mož ni namirit to malo josaga, a da ne pokisneš kugod pivac«. No, šta kast, ima i on pravo, al mož se nać posla i unutri ko oće štogod privridit. Jeto, na priliku, ja imam po kojikaki šupama i začkoljicama drloga još od Ferenc Joške. Uvik pribiram, žao mi onog, pa mi žao ovog i na kraju opet sve na istom mistu. Doduše, nisam baš ni vridan, niki sam sav obamro otkako je ova korizma, čeljadi. Fali mi jača rana, borme. Nema ti bogzna kakog posla od s paradičkom čorbe i kojikaki nasuva, pa nek divani ko šta oće. Imam jedan pridlog: na primer, ode di smo mi Bačvani triba se dozvolit bar pileško meso u korizmi. Nismo mi navikli, čeljadi moja, na vaku slabu ranu. Ja to izdivanio našem župniku, a on u smijanje pa mi veli da ću moć svašta ist posli šezdest pet godina života, al ko će to dočekat. Ko da se sićam da je oprost od posta kadgod bio posli pedest pet, al nisam ciguran. A moj Periša opet u smij, zatrčala mu se i kafa, očla valjdar krivim putom, što vele Lucinim sokakom, pa kašlje li kašlje. Toliko je kašljo da sam ga moro koji put ošinit po berešu po leđi da dođe sebi. Neću ga više tako lupat, borme. Jest da mu stao kašalj, al sva mi se kujna zaprašila ko kad prolete zaprežna kola Ivković šorom. Ta baš sam se i poplašio, čeljadi moja, da nije slučajno digod fasovo onaj novi virus pa da mi ne stvori kake nevolje. Kažu, dvi nedilje ne mož čovik ić kući jal na salaš. Doduše, nije zgoreg ni ležat i odmarat; ne mož se Bog zna šta radit po avliji, al nema mi ko namirivat pa ondak bolje da sam ja zdrav. A i kad dobro promislim, otkud bi i Periša tu boleštinu skupio? Ta niko mu nije bio bar po godine, još od Božića, a ni on nije bio nigdi sa salaša, osim do crkve u kraj našeg šora bar koji misec. Neg, ja ću sasvim deseto. Jeste l vi vidili, čeljadi moja, kako se ovo svađanje zaukava? Sad se i sve države nike uzbunile, pa sastanče oćel jal neće puštiti ovaj svit što bi se selio. I oni kandar svatili da to mož bit svašta s njima, ne ponašaju se baš kako Bog zapovida i tiskaje na žene i na svit; pale i lome kuće i limuzine, nisu baš mirna čeljad, što jest jest. Al ja vam velim da su tute sve novci u pitanju. Veliki se ne mogu nagodit pa samo pujkaje čeljad jedne na druge. Niki sam se skroz rastužio. Ta, dokle će to već bit tako da se zbog ničeg svit stalno svađa i istirava, ko to određiva da mi je znat pa da se nađem s njim digod u mijani, ja mislim da bi bilo perlica… Hu, ta baš sam bisan. Kako i ne bi, ne možem se oma niki ni smirit kad se zaukam. Moraću upalit televiziju, pa gledat malo Skupštinu. Oma ću doć sebi. Lakše mi izdurat moju nevolju, oni tamo kad divane baš me znadu nasmijat ko kadgod Čkalja i Mijo. Iđem baš vidit šta se danas trevlja. Ajd, zbogom, čeljadi moja.