Arhiv tekstova

Zelena nam

Faljnis, čeljadi moja. Joj, oma vam se moram izjadat. Jeto, danas niki lip dan pa se ja rišio obać varoš. Nisam bio već misec dana a imam niki poslova što moram svršit, pa ko kazo sam sebi »ajd, Braniša, ded ti uzjaši na biciglu pa naprid«. Tako i bilo. Al što sam susto, čeljadi moja, ta ko nikad! Kugod da sam tri dana vuko đubre, i to iz korlata. Noge mi odrvenile ko dračovi stupovi dok nisam kojikako doverglo do Ivković šora. Još sam u dolu pod gredu i moro gurat biciglu, tako sam susto. Al eto, obašo sam varoš, podigo to malkoc crkavice. Jeste da je malo i da bi moždar više isprosio isprid Velike crkve, al valjda čeljad misle da nisam više zavridio. Iđem ti ja tako i turam biciglu, tamo na kadgodašnjoj korzi se ne smi jašit, Joso je jedared platio i fajinsku kaznu kad su ga uvatili rendiri. Doduše, sad i nije bilo na vidiku al ni se šalit, neće oni kakog s džipom, al Branišu će oma za grabanc. I tako ja iđem kroz praznu varoš, susrio sam samo nike babe i dide kugod i ja što sam, mladog svita ni od korova na sokaku ne mož vidit. Dobaciva mi Periša: »Daborme da ne mož, polak očlo u bili svit a polak ode već jedared štogod i radi; doduše jeste ispod svake cine al bar imadu poso dok ne odu napolje«. Nisam ga baš zdravo slušo pa vam velim, iđem ja tako i naiđem na pet-šest velki mašina. Jedan okreće onu kašiku okolo, mal me nije plenio s njom. Taman sam mu tio štogod pokast od prstivi kad vidim: pa nema više zelene fontane! Sve skoro već razravnjeno, a borme i odneto. Aha, velim ja sam sebi, zato su se čeljad nako zdravo buinila i kometarisala po društvenoj mreži. Te žao njim, te tradicija, te ovo te ono. Doduše, da vam velim i meni je daborme žao. Bila je lipa, proveli smo mladost nuz nju, i ovima što su se liti u njoj kupali je cigorno isto žao. Al, ruku na srce, čeljadi moja, i tu tušta nas griši. Jeto, na priliku, vele »tradicija«. Kaka je, očin, tradicija? Pa opravljena je 86.-87., ako se ja dobro sićam. A sićam se. Ja sam vam ondak veća tradicija kad sam od 61., nalte. Pondak divane ko je kriv, pa šta je kriv, hm pa nakaradno je i opravljena, sva se izkokala a nafaljena žolnaj keramika... Aaa, ne bi baš kazo. Neću grišit dušu, al žolnaj se ne bi tako raspado ko majkin lončić. Cigurno se sićate oni žuti cigalja što su prija bile na varoškim sokakima. Ta se nijedna nije ni izlizala a kamoli iskokala, a to je bila žolnaj. Ovo je kogod kandar natrgovo ondak ispod žita, a i samo pravljenje je fajin zbudžano kad se nije moglo doć do civi da se poprave, zalivene bile u beton. To vam ono što kazo onaj pećar: opravio peć, gazda ga isplatio a kad je ušo u salaš peć se iskrivila pa će se srušit, a on trk za majstorom i viče, »Ajte friško natrag, peć se ruši«. A majstor njemu nije osto dužan pa veli: »Ne mož ti valjdar trvat sto godina«. Tako i naša zelena fontana. Vidio sam slike kako triba izgledat ova nova kad se opravi. Pa baš lipo. Svit iđe dalje, a nek s njim mladi upravljaju. Dosta je bilo i našeg »dok dišem, ne pišem«. Ajd zbogom, čeljadi moja.