Arhiv tekstova

Ko kadgod

Faljnis, čeljadi moja. Ja jutros uranio ko kadgod, eto malkoc da se sitim na stara vrimena kad je šorom rano išo svit na sve strane; jedni išli pridat mliko, drugi išli u pekaru, treći na hetiju i šta ti ja znam di sve ne. Ode kod nas u Ivković šoru si već od rane zore čuo »faljnis« i »amen uvik«. A ja jutros, da vam pravo velim, stojim ode na prigrivku pod zabatom i gledam, a šor prazan, ni limuzina čak nema, a baš svaka kuća već ima barem dvi, a često i tri.  Čuješ rano kad iđu na poso ode u Crveno selo i kad iđu natrag, a pišce jal biciglom još valjdar ja jedini se hasniram. Kadgod se i josag nosio u zadrugu pridat, svake nedilje bilo po dva utovara za naš 29. november, ima kad i po triput. Sad više, doduše, nema ni Novembera a ni josaga, a i salaši se proridili, ostala nam opet pustara. Ako oš držat josaga, ne možeš samo opravit svinjak jal košaru, zapatit kravu jal svinče. Ajak! Sad ti triba vaka dozvola, pa naka potvrda pa vake menjđuše pa nako kalamljenje, a sve borme košta kugod svetog Petra kajgana. A ondak kad si i zaklo za se svinče, moraš vraćat tu menjđušu, razduživat a po novim triba i pasoš opravit. Šta će se kojeg andraka razduživat, ta nije čovik uzajmio to svinče? Sam ga odranio, a i pasoš, šta će pasoš neće ga se valjdar vodit na more jal u kaku stranjsku državu? No, šta bi radili svi ti tamo u inštitucijama kad ne bi naizmišljali kojikaka pravila? A i kako bi se namlatili novaca neg odrpat od svita. Tako jedared moj rođo Joso odno dvi krmače prodat, a onaj na maži mu veli da njim triba uvuć menjđuše. Joso se izdrečio, pa mu veli: »Ta, braca, šta će njim očin menjđuše? Ta ne bi ja da ji udajem već prodajem«. Lipo su se oni slatko nasmijali i našalili s njim, al je svakako moro izbuljit crvenu i po, i ode deset kila žive mire. Moro sam se nasmijat kad sam se sitio nakupaca Lale Bereca i bać Laze Ćulana zvanog Kum, s onim njegovim motorićom nema salaša i sela oko naše varoši di se Kum nije stvorio; ovog atara, pa onog atara. Poznalo ga i staro i mlado, a mi dica smo se radovali samo tako kad je naišo jel znalo se: bać Lazo je stao, pito jesmo l dobri i uvik iz unutrašnjeg džepa od šoferske bunde od koje se nije razdvajo ni liti ni zimi izvadio veliku kesu šećera i razdilio nam svima po koji. Nikad neću zaboravit kad smo malog Grgu ocinkali bać Lazi da nije bijo dobar, jel je zapalio didinu slamu, a bać Lazo ni pet ni šest veli: »E to, Grgiša, nije dobro ni lipo, to više nemoj radit. Evo i tebi šećera da se uvik sitiš da nije dobro dirat mašinu«. E, u ta vrimena nije tribalo milijon artija, nije tribalo sto potvrda. Sve si imo na jednoj artiji, a dobio si je oma a ne po dana lutat od kancelarije do kancelarije pa veterinara pa notara i šta ti ja znam. Nji dvojca su to sve oma rišili, a novce si dobio kad si prido oma na blatobranu. Sad su borme drukčija vrimena došla. Kandar ću i ja morat otić med starež kupit kaku diplomu od višlji škula da to sve ubardam. Ajd zbogom, čeljadi moja.