Arhiv tekstova

Nema sniga

Faljnis, čeljadi moja. Eto nama magluštine. Spuštila se na ovu našu crnjavinu pa ni da se makne, sve se inje povaćalo na mlado žito, a to baš nije dobro borme, pogotovo za ove naše gospocke sorte. Ta nije to kadgodašnji bankut, pa da lipo skineš s tavana pa malo prosiješ i proviješ i sadi. A on borme trpio i minus dvadest, pa kad se na proliće izbokori i naraste, ne vidiš se skoro iz njeg. Sad je ovo zdravo svileno. Veli mi moj Joso da ovo tiba držat u kablićima za cviće tako je svileno. Te ga triba polivat od ovog, onog, a ko je one naše stare fajte polivo pitam ja vas? Jedino se prid zrijanje raspela vrengija, pa privukla da se skinu larve žitnog pivca i to je to. Ne bi da duljim, veli mi Periša ode je kod mene u maloj kući, grije leđa o paorsku peć, da sam već posto dosadan o tim paorskim mukama. Kaže mi već sasvim bisno:  »Ta ne vidiš da zabadavad pripovidaš o našim poslovima i nevoljama, velikim porezima i šta ti ja znam. Ta, iziš ga, da oni glavaši oće dobro seljaku, prvi bi se latili pa bi makar porez poskidali. A-jak, ta oni nadodaju! Jeto, na priliku, sad što spremaje, ko kobojage je zadravo zagađen ajer u varoši pa triba uvest niku reštanciju jal taksu šta li je. A ko to divani, mož oma otić kod doktora za glavu. Ta kadgod se pušilo iz svakog odžaka u varoši, pa svaka fabrika imala one velike odžake, pa radile i Zorka i Azotara, i ondak njim nije smetalo a sad smo taki čistunci postali pa smeta«. Gledim ja u njeg, sav sam se zabezeknio, čeljadi moja. Sve se pitam jel to Periša išo na kaki kurs jal pridavanja što ji sad opravljaju zimi? Jal mu moždar kogod napiso šta će divanit. Nije do sad bio vaki pametan, al morate priznat da je sasvim u pravu i istinu kazo. Ta sad nam ništa ne radi u varoši, ove nove fabrike nemaju nikaka loženja ni grijanja, sve njim na struju a divane da smo zagađeni. Nisam pametan, al sa svitom se štogod trevlja. Jeto, čim čovik sidne za ovu skalameriju, oma dođe na kake visti; još mož i sam lipo pisat šta ga muči. Doduše, niko to ni ne sluša al jeto – mož. Tako se i ja namrsio, pa malo-malo uteknem unutra pa se latim listanja i prigleda vesti. Na priliku, niki dan se poćušali u velikoj glavnoj varoši dvi gospoje oko nike prodaje ruva na peci i to je, Bože moj svitli, podililo najmanje pedeset čeljadi, komentara i čaljenja pa faljenja bar bilo jedno tri stotine. Te jedna je u pravu te druga je u pravu, te službeno je lice te nije službeno lice... A vite, ja naišo i na pisanje di je čovik otac od šestoro dice izvršio samoubistvo jel se nije mogo starat o njima. I to je žalosno, al podilili ode na internetu svega dvoje, a i svega par komentara bilo. Eto ti sad, pa ti vidi: našim čoviku se ne mož pomoć a nikima što dolaze i srtljaje na ovdašnji svit, tiskaje na žene i divojke se mora pomoć, obezbedit njim ilo, piće, zdravstveno, pa još i novaca da ne lutaju brez dinara sokakima. Naš čovik, ako je za čitav vik naslidio jal kupio koje jutro zemlje, nema pravo ni na zdravstveno. Jeto, lipo ne zna čovik šta sa sobom. Iđem ja najbolje namirivat. Ajd, zbogom, čeljadi.