Arhiv tekstova

Za novi ko i za stari

Magla pritisla, ne razilazi se već nedilju dana. Bać Iva sam ko pustinjak. Digod zakorači, kuća mu odzvanja ko prazno bure. Njegova u Švapcke istom privalila polu, neće dojt natrag još misec dana. Cure vazdan zauzete, slabo ga i obidu. Da mu ni Takse i Mačka, ne bi imo s kim ni riči prozborit. A i o nji slaba vajda i oni samo slušu, ne znu divanit. Jedino više put i gledu u njega ko da ga razumu. Tako se i jutros probudijo ščim se oglasili prvi pitlovi, pa ćuti po dunjomi koišta štodira. Da bar ni magle, misli se, mogo bi se malo probiciglat, pa bi vada kogagod i trefijo, baram bi se sotim malo izdivanijo. I rešijo se, ako se magla ne razide, potli fruštuka će se makar pišice malo prošpacirat, već željan vidit živo čeljade. Već mu dosadilo prikraćivat vrime nuz radijon i sokoćalo. Stala mu po malo i leđa zatezat. Ka se probudi, ne valja mu dugo ni ležat. Oma ga vata u krsta. Digo se, potpalijo u špojeru u kujne i oma se ošo na bunar umit, noto se navadijo još u mladi godina. Došo natrag u kujnu, zapalijo radijon, veli makar da čuje šta ima novoga. Ociko dvi šnjitice crnoga kruva i metnijo na platnu o špojera. Skuvo i čaj o titrice, otkako njegova ošla u Švapcku, ni kafu ne pije. Ka kruv porumenijo, natrljo ga bilim lukom i tomu bijo fruštuk. Sluša, na radijonu puščali šta se divanilo na današnji dan pri ravni deset godina. Velu, naj što se onda utvaro da vlada, a zapravo samo slušo noga što vlado, obnarodovo da će se najviše za misec dana dignit letrika. Oma i rastolmačijo zašto, veli takosmo rešili zoto što letričarma triba novaca zovo i zono. Divanijo nadugačko i naširoko za kakovoikako no, al bać Iva ništa otoga ni razumijo. A ko zna jal razumijo i on, jal samo pročito šta mu natrukovo naj što vlada. A ni moro ni čitat, na poslu baš ni jako zauzet, pa lagano mogo naučit to izdeklemovat. Toliko vada može zabardat. Ha, misli se bać Iva, lako bi bilo da triba samo letričarma. Svi znadu, ne samo znadu, neg dobro i ositu, kakoj to. Ka se digne letričarma, digne se i svima drugima. Kako kažu, ka komu triba, a potli se pokaže, triba uvik i svakomu. Ako već ne triba nima što koišta napravu jal otranu, triba nima što to priprodaju. Pa, ako već triba njima, triba i pekarima i dućanđijama i pijačarima. A ako prvima i ne bi tribalo, drugima uvik triba. Eto, gleda prvać ka bijo u varoši, dosta dućančića što ji nusput vidijo pri godinu dana, već pozatvarano, a pootvarani drugi. Pajtaš što ga trefijo veli mu, ni to ništa novo. Jedni se za dram obogatili i pozatvarali, ne bi da kogod počme pitat kako stekli. Drugi, ope, pozatvarali zoto što se za godinu dana nisu uspili obogatit. Ako se čeljade malo bolje proštodira, ni u selu ni drugače neg u varoši. bome, ni u države. Eto, vraganajs vladara se izminjalo, a ni se prominjilo samo jedno. Svi se prija svakoga izbiranja svašta nalajali i naobećavali, a sirotinja nikako dočekat da se obnaroduje kako vladari rešili da za misec dana dignu nadnice, penzije, dičji dodaci i još koišta, zoto što sirotinje novci tribu za priživit.