Arhiv tekstova

Kunjam

Faljnis, čeljadi moja. E, valjdar smo se već jedared iščestitali i izdivanili, naslikovali i još tušta tog; te svr godine, pa Nova pa ovo pa ono, sad se već dopisiva i čestita prijapodne pa posli podne.. Ta šta kast? Što kazo onaj car rimski, zaboravijo sam koji, »Nek je svitu vina i sigara, ondak se manje buni«. E, baš je utrevio. I dan danas kandar je tako, i ovi sadašnji se tog borme drže, a svit kugod svit: šta mu bliže, to mu draže. Ja očo poplaćat kojikake račune kad ono redina na pošti, čeljadi, amade u po sokaka. Valjdar da je kaki slip i okraći sokak, morali bi još i zalomit. Pitam jednog šta se dili, veli on da ne zna, al cigurno niki novci pa stao i on. Mož, veli, dobit koju krajcaru. I tako ja čeko, čeljadi, jedan cio i tri frtalja sata. Ma vamo nika vitrina trevila duvat, jedva sam ušo u poštu, ne daj, Bože, da sam samo zvrcnio uvo – cigurno bi otpalo. Platim ja tako račune, ovog mog što je čeko novaca iskečili napolje. Vele mora donet uvirenja da nema ništa. On bisan, a ja se mislim: pa, Bože iz čovikom, nisi moro stat, to sam ti i ja mogo kast. Al, pak. Koliko sam ubardo ni nako ne fali na salašu, pa nek se malo ukućani odmore od njeg. Neg, mislim se ja, čeljadi moja lipa dobra i poštena ko što i sam jesam, pa danas u ova moderna vrimena je borme bolje ne imat ništa neg imat malo. Kad nemaš ništa, ondak ti dadu, a kad imaš malo, onda ti ništa ne dadu neg ti polagano uzmu i to malo. Hm, moraću ja to malkc promozgat, poprodavat to malo zemlje pa ajd na državne jasle. Kad sam se vratio na salaš, naki promrzo, oma sam ugrijo vode pod odžakom na sadžaku i našo alumenaški stari lavor da naparim noge. Samo da znate: nema boljeg lavora od ti stari alumenaški. Moj rođo Joso i danas žali na se što je njegovog izbušio i opravio od njeg antenu. Vodu sam tako ugrijo da mi mal nije ispala kastrona na noge, a tako baš i volim. Napario sam noge, sve mi se ćuksemi omekšali, neću i više morat fleksom šmirglat. I parim ja tako i sav se zamislio kako je kadgod bilo. Mislim na ovo slavljenje, ja kad sam kugod mlad momak posli škule radio do vojske i malo posli vojske kugod poštaš u selu bilo je čitavo more kojikaki lipi čestitaka: te jedne sviraje, druge svitle, jedne namigivaje, te iz ovog mista, pa iz one varoši, svaka kuća je dobila po di koju. Jest da sam se onda srdio, al bilo je to lipo, čeljadi moja. A sad? Ma sad se lipo sidne prid taj huncucki ekran, sad već tanak kugod malo deblja artija i lipo klik. Eto Braniše iz Ivković šora u Australiji, pa Nemačkoj, Beč i Peštu neću ni spominjat, tamo je već svako i uživo dospio. Možmo mi, gustiram ja, divanit i starinsko falit koliko god oćemo, ta to vam je prošlost. Pazite šta vam Braniša veli – PROŠLOST! Eto baš niki dan sam se i ja manio one stare bicigle što je baćo digo na kredit ‘56. i meni veznio jednu novu. Iđe, čeljadi, lipo sve pripovida, ne škripi. A s onom, ma koliko je ja uvezivo manilom, drotom ona zvoni i snaš Jela čuje na salašu kad sam krenio iz sela. Novo je novo, pa nek divani ko šta oće. Eto, i novo lito je, pa srićno vam bilo i tušta zdravlja imali. Ostalo ima kod Kineza za »tlista dinala«. Zbogom.