Arhiv tekstova

Čardak...

Faljen Bog, čeljadi moja. Jevo, ja baš došo s mise pa se krenio prisvuć i obisit odilo na rav, a naišo mi Periša. On je kandar bio u drugoj crkvi, samo se tamo ne moli. Koliko vidim, kad je došo i kako galami oma iz ambetuša nije baš da sam pogrišio. Moro sam ga oma prikinit, napo me s neba pa u rebra kako mu nisu platili kuruze, kugod da ja plaćam. »Ajd, molim te, divani kugod redovan svit«, velim ja njemu a on izvadio cigaretlu pa se malo smirijo. Pita kako je bilo u crkvi, a ja borme baš sam lipo proslavio misu, bila mi i dica na slavlju. Danas je bila godišnjica vinčavanja, meni i mojoj gospoji eto bilo borme tridest pet lita kako smo se uzeli. Borme, proletilo vrime. »Nismo se ni obazrli, a već omatorili«, veli ona kroz smij. Ja se niki ni ne bi baš složio. Tio sam joj kast da ako je ona omatorila ja baš ni nisam, al pravo da vam velim nisam ni smio. Kaže ljudi: nemoj palit vatru kad ne moraš, ha-ha. Periša još malkoc bio, pa i on očo bliže užni a i mi posidali za astal. Av, čeljadi, al sam nagrajso niki dan, to jest cile dvi nedilje već fasujem kugod ker na vašaru di prodaju kandžije, pa svako švićne po njemu da vidi jel se savija morkača i jel dobar čapo. Ta nemojte me ni pitat. Krenio ja vadit dračinjak, stari dračovi, još i za mladosti moj pokojni baćo Đeno posadio, debeli, gusti, ja se sve oblizivam i gledim ovog, onog, ta lipo kresani, ustiravani... Velim sam sebi kaki će to bit lipi stupovi, samo taki za čardak… Pripravio ja oma motiku za odgrćanje zemlje, veliku sikiru, dva ašova, pa krampač i sad ću na poso... Ha, otkopo fajin okolo, borme se isplezio do opanaka, a nigdi žila, a je... Ta tek treći ašov kad sam otkopo pojavile se žile. Aaaav, bać Đena, divanim sam sebi, ta nisi bio nimalo lin kad si sadio, fajinske si jame iskopo. Namučio se ja, borme. Došo mi sin Dančo s posla pa veli »šta to radiš, baćo?«. »Ta jevo vadim drač, a tribaće i čardak opravit drugi. Ovaj se, vidiš i sam, sav nakrivio. Najrđaviji je u Ivković šoru. Sramota mi već kad svit naiđe, kast će: ‘vidi kao je ode neuredno guvno’«. On me gledi pa se smijucka: »Ta ko još pravi čardak, bože baćo? Ta ne vidite da se sad prave silosi? One civi, ta od želje ne mož vidit berač za kuruze. Sve se sad vrše i sasipa u silose, samo je Vama palo na pamet da pravite čardak. Šta će to bit, jal kugod niko etno selo, šta li? Neg ja ću Vam lipo kast vako: zvaću ja mojeg pajdaša, pa će on doć s bagerom i te dračove počupat da se ne mučite. A čardak Vam opšte u avliji ne fali, to je prošlost«. Ja se zabezeknio pa gledim u njeg, pa šta mi ondak očin fali u avliji: svemirski brod, jal kaka svemirska stanica? On se nasmijo, pa ajd u njegovu kuću a ja osto zamišljen. Nema više, borme, vridni ljudi. Ni oni koji su sve radili priko svoji leđa, hm, čuj ti njeg, bager, dlanom o dlan i gotovo. A ti, baćo, kandar nisi više za drugo neg za staro gvožđe. Ha, samo još da te natovare ovi što ga šorom kupe. Al, meni ti plevani dobozi borme neće u avliju: da mi još privuku grom u guvno. Ajd, zbogom.