Arhiv tekstova

Starina

Faljnis, čeljadi moja. Jevo ja uranio, ponamirivo... Ta, sve sredio kako Bog zapovida i baš sam niki ispo jutros vridan. Sidim ode kod mene na šamadli u ambetušu, čekam kafu i ovu moju dvojcu pajtaša da dođu, a oni niki kasne. Ko Bog im snašice legle na gaće, smijem se u sebi. Ta, tako se kadgod kazlo kad je kogod zaspo i okasnio s jutrošnjim poslom. A zna se da naš paorski, salašarski poso je uvik vičan, ni sride ni petka a ni subate ni nedilje. Uvik borme triba posređivat, josag ide i petkom i svecom. Sidim ja tako i gledim u ovu moju šamedlu, na njoj još ima i »kljun« sa strane zakovan u sidačku. To vam je ono priko čega se vuko klip kad su se kadgod mrvili kuruzi, prija ovi »oferki«, mašina na ajto. Skupila se čeljad iz šora, borme i po sedam-osam pa se lipo silo na vake šamadle ukrug, divanilo se i mrvilo, na porob, tj. na taj »kljun«, on je bio gvozden. Pravili ga kovači, pa još ga i malkoc nazubali da lakše keča zrna kuruza s čutke. E, to su bila vrimena. Borme su čeljad bila složnija, veselija; svako veče se išlo jedno kod drugog poradit taj sporan i dosadan poso, a u tim se i družilo, malo počastilo, već sve zavisi koje je dobo bilo: jal voćom, jal kokicama, jal već so tim šta je ko imo pripravljeno na salašu. Ni se gledalo ko je kaki, kako dotiran, jel zakrpljen jedared jel dvared, a najviše je bilo taki. Svit je ondak bijo puno srićniji, zadovoljniji, radilo se na salašu, žene su se starale o piležu, novci od pileža su obavezno išli njima. Ne daj, Bože, da je koji muški ukućan to uzo! Bio bi od sveg šora ismijan i istarman. A one su vridno to šprovale i mećale na kako misto jal ćupicu, jal digod u čistu sobu pa kad nakupe, a uvik je to bila jesen, odu lipo kod refeša pa kupe svile jal kakog štofa za ruva, a i darivalo se dici, snajama, snašicama. Kad se kupilo, nosilo se sabovkama da se sašiju suknje, ruva, leveši i keceljci. Samo sam se nasmijo onako za se, sitio sam se kaka je naša soba izgledala. Moja je mater bila sabovka, na sve strane navišani ruva polugotovi i tek iskrojeni i ufircani... A baćo su obavezno kupovali divojkama i snajama papuče, lipe, šlingovane, rađene a kožne ženi. E, tako je kadgod bilo. To je naša starina, čeljadi moja, i nikad nećemo, barem mi ode u Ivković šoru i drugim našim šorovima, to zaboravit. Zabadavad nama nameću ovu novu »modu«. Ha, kad sam spominio, moram se smijat: niki dan sam u varoši naišo na jednog u nikim cipelama zašiljatim kugod da i skinio s Kerempuha, a još s tim i boja njim kugod pomorandža, i to vidna, još zelena. Pa sad kažite vi sami di nije bila lipča kadgodašnja kožna čizma, učatlajisana da se mož na nju ogledat neg ove sadašnje komendije. Al, ajd. Kažu da svit iđe naprid, da ne triba gledat na starinu. Ja vam opet niki gustiram da se starina ne smi zaboravit; ona nas je održala na ovim svitu i med ovim svitom, stotinama lita se š njom dičimo i borme je se nećemo tako lako odreć, to vam Braniša garantuje odaleg sa salaša. Neg, evo iđu ova dvojca. Ajd, zbogom.