Arhiv tekstova

Eto tudak...

Faljnis, čeljadi. Jevo, ode kod mene pod orasom se baš vodi opasna politika. Sto puti sam kazo da više neću razglabat o politiki ama baš ni rič, al ova dvojca, moji dobri pajdaši dođu kod mene pa krenu s divanom, a ja se oma uvatim kugod muva na muvaru pa se samo zakrvimo oko tog ko je bolji ovi jal oni, a kad se sitimo, jal oćemo da se sitimo, ispadne da su nam isti i jedni i drugi. Paoru nije bilo nikad kako Bog zapovida, uvik je samo priživljavo, di ko se i izdigo malkoc a tog su oma odozgor klepnili po glavi. Tako vam to oduvik, srdio se ko jal ne srdio, po di ko se još i sića: posli onog rata su obećavali med i mliko, tirali svit u kojikake zadruge, uzimali zemlju u agarnu, usitnilo se to malo zemlje pa se od nje teško živilo. Sad se dio vratio, svit i nakupovo koliko je ko mogo al se nadotalili koji kakidugovi, porezi, reštancije makar otkaleg, eto tudak, pa se moralo dignit i ti novi mašina jel su stare već dotrvale i izanđale a sad male cine žita i kuruza, a i cincokreta, pa se opet mora stiskat trbu i bušit nove jame na kajišu. Krenila i dica u škulu borme, a i tu kugod da nije svaki svoj. Jedni divane ovo, a drugi ono. Vele da knjige ne valjaju one od lani, pa se moraju kupovat nove. A, majkuša mu njegovog, jesu l te knjige opravljene od tista jal kakog ila što se pokvari za godinu, jal moždar uzvišti kugod lanjski dunc pa se ova mladež što se i osmilila imat dicu opet baca na trošak što kako vidim po mojoj unuki nije baš ni mali? Te sveske, te niki listovi radni. Kugod da je to firma, pa triba upisivat svaki alat jal šrof u njeg, pa ondak malkoc dite triba i zaodit… Ta šta da divanim, mučili se naši baće i nane, mučili se mi a sad na žalost muče se i naša dica. Velim ja ovoj dvojci nedokazani da je za paora uvik isto, a oni samo divane biće bolje kugod da su se učlanili i oni u kaku partiju od ovi što stalno obećavaju. Ne borme, Branišu više niko neće natantat da za koga maše barjakom, makar i onim najmanjim što zalipe na prut. Braniša se dobro opeko, mavo mavo za svoje uvik, a kad njemu tribalo pomoć niko ni prstom nije mako. Još se i smijali di ko, a i krajčili od njeg ko da je, božem prosti, kužan. Pitali me ono podavno tu niki što se zovu kugod mi, a nismo mi, kojim jeto ja iđem pravcom a ja njim lipo odgasio: »Eto tudak, širokim Somborskim drumom pa lipo livo Ivković šorom«. Nisu se više oglašavali a pravo da velim nisam se ni raspitivo baš vrlo, imam ja pričeg posla. Triba prasice poprodavat, pa krmače ocigurat, sve mi obore istrle sveca njim njevog bisnog, a o njivi da ne divanim. Jevo, prispili i kuruzi, triba brat a digod sam šiljak zametnio. Sakrio ga sam od sebe, pa nikako da ga nađem. I sičivo mi se rasklamalo pa ga moram odnet Stipanu bognaru da ga nasadi ako tio. I majstori se niki sad mole gore neg da su doktori. Ta šta divanit, posla koliko voliš a novaca niotkaleg. Vidim niki dan da ni povrtari nisu dobro prošli, nema ko otkupit a ni platit papriku kako je privatluk u Medoproduktu zavlado. Maniće se svit ove poljoprivrede pa neću imat di ni u nadnicu ić. Ajd, zbogom, čeljadi moja.