Arhiv tekstova

Na Hrvackom Majuru...

Faljnis, čeljadi moja. Evo, ja ručo pa uvatio malkoc vrimena pa ko velim ajd da vam izdivanim kako je bilo na proštenju na Hrvackom Majuru, jedinom mistu koje zove hrvackim imenom u ciloj Vojvodini. To je proštenje oma posli bunarićkog, opravljeno je prija dvajst pet godina i posvećeno je svetim Marku Križevčanu. Najviše od svi volim otić na to proštenje, moždar i zato što mi baćo rođen jedno dvi duži dalje otaleg nuz Pačirski put, na Zečicinim salašu. Doduše, od salaša je osto samo odžak i gomila zemlje iz koje raste dračinjak, al jeto... otaleg potičem. Krenili smo se malkoc za ranijeg ja i moja Jela da nas ne ispraše kolija jel odaleg od Bosne nije nikad opravljen davno obećan put. Svudank naokolo se prave, čak i tamo di se prođe jedared-dvared godišnje, a Malu Bosnu i Hrvacki Majur nikako da oprave, a najviše svita je baš vamo doseljeno i iđu radit na njivu odaleg. Kad smo stigli, a nije daleko, mislim da ima devet duži do kadgodašnjeg salaša bać Albe Gabrića na čijem je gruntu križ. Oma sam vidio da se svit paštri da očuva i sačuva barem taj križ. Lipo su ga ispopravljali pa nakitili, opravili ogradicu oko njeg, sad će jedno vrime bit miran svit i imat se di pomolit. Čeljadi moja, dok sam radio kugod poljar uvik sam skinio šepicu i prikrstio se kod tog križa, tako sam se nikako svečano osićo kad god sam tudan prošo. Moram priznat: eto, otiću se i ispovidit al nisam skroz pratio misu. Štogod mi se stislo u prsima; kad god sam pogledo, uvik sam vidio kako je kadgod bilo, vidio sam šorove, salaše, prugom sam ugledo onog starog »Bandiku« što je sporo stenjo i vuko vagone, boktersku kuću... Pored samog proštenjišta je bila utovarna rampa za josag i maža velika di se mirilo sve što se pridavalo; čuo sam stalno kako zvone nakovnji iz četri kovačnice što su po cio Božiji dan radile, a opet se moralo čekat danima na red da se otkuju ravnikovi i ostali alat. Bilo je i dvi mijane di se čeljad malo odmorila, otpočinila od posla a i čula nove visti: pošto je šta od varoši pa sve do Crvenke. Ni vam ondak bilo mobilnog ni interneta. A tek mi stalno u glavi bilo zvonce. Pravo, škulsko zvonce. Ja kad sam završio sridnju škulu, bio sam do vojske poštaš pa sam i tamo u škulu nosio poštu. Kad god bi stigo, čuo sam to zvonce. Bio je to skoro kraj škulske godine, poslidnje u toj škuli i poslidnji smij dičice se iz te škule čuo, posli su je prodali i srušili, nek njim na čast. Hrvacki Majur je po divanu mojeg baće sedamdeseti godina bio dvared veći i više je svita imo od Male Bosne pa vi vite. I kome je samo tako štogod i palo na pamet da se to razvija? I sad mi, čeljadi moja, nije niko dobro. Bisan sam i tužan zbog tog, a ne možem nikako pomoć. Mož samo vako kako to župnici rade i svaka njim čast, makar svetom misom da se sačuvaju naši stari krajovi i ti križovi, svidoci da je kadgod tu živio svit, radio, radovo se, volio, patio i veselio. Borme su i kadgodašnji mištani i njeva dica i unuki dali lip primer, došlo je priko dvisto čeljadi obiližit starinu. Fala svima i zbogom.