Arhiv tekstova

I sokoćalo mu se omrazilo

Bać Iva u poslidnje vrime sve riđe sida za sokoćalo. I ka nadesi nako kako nadešo prija, sve manje je ni što iz njevoga sela ošli u svit, što jim zno i nazvat faljniss i dobro jutro, a isto tako bi odvratili i oni njemu. Znali puno toga natrukovat jedni drugima. Vazdan bi vi iz biloga svita pitali šta ima novoga u selu, ko umro, ko se oženijo, sve voljili znat. Jako bi se čudili ako bi jim natrukovo koliko je njevi ostalo, koliko se toga u selu pozatvaralo, koliko se smanjijo broj škulara. Čudili bi se ka natrukuje kako njevi vada više ni nema, kako na izbiranju zadobili... preznijo bi se o takoga štodira, ne bi bijo rad da se vratu vrimena kojima je već misto u knjiga. Doduše, bilo i dosta taki što nisu znali koliko bi se tako ispripovidali, a ka dojdu na urlab, projdu sokakom nuž njega, skoro se otaru jedno o drugo, ni ne javu mu se. Ko da se nikada nisu ni trefili, nit koju rič razminjili. Voljijo trukovat, a voljijo i čitat šta trukuju drugi. Baram dok se trukovalo nako kako ko normalnoga svita i normalno. A trukovalo se svašta. Voljijo otvorit sokoćalo tamo di se trukovale pismice i pripovičke, pa bi i sam uzno koišta natrukovat. Onda bi drugi znali natrukovat šta jim se u njegove pismice dopada, šta ne, koiko bi zno natrukovat i kako bi to možda tribalo... zno tako i on drugima i niko nikomu ni ništa zamiro. Unatrag možda godinu dana sve se izokrenilo. Puno nji stalo trukovat o politike, puno nji i o vire. A što mu najzgodnije, sića se da dosta ti što najviše trukuju o vire, do prija dvajspešes godina nisu voljili projt ni krosokak u kojemu je crkva. Danas na sokoćalu trukuju nikake poruke, te ako ne izmoliš toito tolikoitoliko put, neš imat sriće, ako vu sličicu ne pošalješ tolikimaitolikima, desdiće ti se nikako zlo, ako.... ne mož živit o nji. Još gorji vi što ne možu živit brez politike. Natrukuju štogoda opako, pa ako su sove strane Dunova, oma pecnu bać Ivine, a ako su isprika, ne znu drugo, neg poivima iz bać Ivine države. I onda se javlju koikaki, pa oma cuju i vriđu ne druge. Svako o nji veli, nek su kaki, nek su napravili bilo kaki čuda, moji su i triba ji branit. Rat bijo, rat prošo, triba živit dalje, al dok je vaki kake političari možu pikat none druge kakogod oće, nikomu ni nema života kakoga bilo do pri dvajsosamdevet godina. Jutros se bać Iva i razbisijo i ojidijo. Vidi, ščim zapalijo sokoćalo i pogledo šta ima novoga, u po najveće varoši, oma nuz najveći fodbal, niko dotiro tenka. Lip, friško ofarban, mož u njega samo gledat i čekat da štogoda pukne. Potom slikom natrukovano toga, ne mož tri dana pročitat. Jedni grdu ne što ga dotirali, velu dosta nam toga, bolje gledat di najt kruva, drugi pritu nima priko, a tamo, ope, u njeve najveće varoši ko njevoga najvećega fodbala, dotirali staroga fergusona, pa i potom slikom natrukovano svašta. I tamo jedni grdu, drugi branu. A na obadve strane najviše taki što gledu ko će komu prvi šipak po nos. I to najviše taki što doživili i priživili rat. A puno nji što potli rata došlo na svit, iz odvud i isprika zauvik ošlo u svit.