Arhiv tekstova

Pekmez

Faljnis, čeljadi moja. Ja išo danas na njivu malo nabrat novi kuruza. Volim sad vako kad su već skoro zrili malo izmišat sa starima, samo koji klip i zaparit, puno bolje idu svinji. I josag je pametan iako nije posvršavo nikake škule, sve friščije je ukusnije od starog. Imam ja zadosta i stari kuruza, kaki bi bio gazda kad ne bi imo, al to je zbog ukusa, a i svinje triba potirat da budu barem meter i po do prid Materice kad sam naviko pravit disnotor. Iđem tako lagano Ivković šorom s njive na Bećar ataru, priko Koncovim putom i kontam: ta stvarno na ovim našim paoršagu neće ostat niko. Sve što mi radimo je samo livanje iz šupljeg u prazno, na kraju svog tog našeg posla ostane dug za porez i odvodnjavanje, i ko ga izgustiro. Al nije ni u drugim poslu bolje. Jeto, moj jedan pajdaš iz Tavankuta mi kuka da je meter šljiva za rakiju prodo jeptinije neg što iđe meter kuruza, a i sami znate kako se u voćnjaku triba naradit; još po mrazovima riži, pa odgrći, pa frezuj travu, pa polivaj šurnajst puta, pa triba obrat, pokupit... Ma muka živa, a niko nama ne viruje. Svit se pogospodio jal poludio ja ne znam, čeljadi moja. Al kandar svi misle da na drvetu raste oma pekmez, zajedno s bocom i onim plevanim poklopcom, samo da ga lipo metnemo u štelaziju za zimu. A nisu bolji ni kad diskutuju o josagu, kugod da u oboru oma rastu šunke, u drugom divenice pa samo kad se smisle paori odu i donesu, jal šunku jal divenicu. Niko neće da svati da se čovik triba dobro naradit, fajin potrošit, pa obavit sve što triba na disnotoru, na kraju i upušit i osušit. E, šta ćemo, čeljadi moja, kad smo divanili mladima ded samo uči, ta neš onda morat radit, sad indžilira, doktora i koji kaki fakultetlija koliko ti bog oće, a rabadžija ni za lik. Divane mi niki dan da već dovlače sa sviju strana rabadžije, polak se mani posla oma, a polak posli užne neće više, pogotovo ovi sa strane. Nije čeljad navikla na poso, fajin je lakše otić na šalter na poštu pa primit cocijalu neg brat voćnjake. A vamo vrućina, upekla zvizda, a na pošti fino ladovina, radi i klima, ta milina jedna. Samo se ja niki pitam šta će bit kad nestane ovi što rade, a fajin se odvađaje. Nikad nije bilo jeptinijeg ogriva neg sad u Tavankutu, vadi se voće naveliko. Ne isplati se svitu ni polak ko kadgod. E, Braniša moj, Braniša, divanim ja sam sebi, ti si se skroz u pogrešno vrime rodio: nit vamo nit tamo. Radio zabadavad skoro cio vik, a ni u penziju ne mož otić ko čovik. Uvik štogod fali, bar da si artije opravio pa da i vaki mator mož otić digod napolje što dalje od paoršaga pa proživit još to malkc što je Bog dao. A bar da sam očo prija. Cigurno bi otvorio frizeraj za puline. Ta tako sam i znao lipo ošišat s prolića kad se šišaje i ovce da to milina. Moj Roki se već i naviko, tako lipo stoji i voli kad se šiša da štogod. Posli dotiravanja mogo bi pravac u koji od ovi rijalitija, taki je uvik ispo lip. Neg, čeljadi, dosta sam mudrovo. Ajd, zbogom. Iđem propalit u katlanku, pa zaparit josagu.