Arhiv tekstova

Mudrolije

Faljnis, čeljadi moja. Šta radim? Ta eto izno sam šamadlu ode pod dud pa sidim i mudrujem. Ha, znam da ćete kast da ispod mojeg šešira ne mož baš ispast velika mudrolija, al mora čovik malkoc sist pa se prisitit starinski adeta, poslova i običaja. Na to me potaknila sad ova kojikaka dešavanja po našim selima, onima di se još to održava kako-tako a dokle će borme ne znam ni sam. Na priliku, eto proštenja. Kod nas u selu na Prisveto trojstvo borme bilo veliko proštenje: dvi-tri mijanske šatre, ringišpanj, velik pa mali, limuzinice za malu dicu, a sad par astala s ovim kineskim sigračkama, par šećeraroša i gotovo proštenje. Doduše, najglavnija na proštenju je misa, a tu se borme mi Malobosnjačani još ne damo. Crkva uvik bude puna svita, mladi dosta i dice pa eto nama matorima još nike nade da se neće skroz utrnit ovaj lip običaj, slavlje čitavog sela. Napaštri se bome naš župnik dosta, a i ovi što pivaje u horu. Triba to i uvežbavat, a imat malkoc i uvo za to. Na priliku, nikako se ne smi puštit u hor moj Periša, a borme ni ja nisam zdravo za njim zaosto. Veli nam naš Joso da zdravo lipo pivamo al nas zdravo gadno slušat. No, jeto, još se ne damo makar su nam ovi varoški oci utrnili polak sela pa sad moramo ić u Tavankut jal Mali Bajmak plaćat struju; sokakima nam ova mlađarija tira limuzine kugod da su Šumakeri. Mora čovik prvo dobro prosmotrit pa ondak prilazit sokak, a malo-malo pa zgažena mačka jal ker. Žalili se tu di koji seljani, al nikom ništa: tira se i dalje bmwovi kugod šatlovi, te žalbe su kandar očle upravi vodovoda. Kasno sam sazno, čeljadi moja, da se sigro u Tavankutu fodbol izmed Srba iz Rvacke i Rvata iz Srbije, to jest nas. Cigurno je bila lipa utakmica, bar koliko sam ja vidio na ovim mojim rđavim sokoćalu, neg mi se niki komentari nisu ama baš opšte sviđali. Bilo je na objavama i vriđanja a i da ne divanim o prićenjima. Samo se čovik onako ražalosti kad take kojikake gluposti pročita. Sve mudrujem sam sebi ode na šamadli i uvik skontam da mi ode na ovim našim Balkanu baš nismo bog zna kako pametan svit. Ta da jesmo otrli bi davno te glupave granice, poderali te artije i kazli jedni drugima: »Slušaj, bilo je što je bilo, manimo se tog divana već nek dalje nikad ne budne mržnje i bisa i da naša dica žive kako Bog zapovida, a ne da se mrze i ne smiju otić jedni kod drugi«. Jal ovi naši vođe ne vide da su u svitu prija trideset lita otrli granice, da se silna pripiranja i ratovanja odavno ne spominju? Dokleg će više već mavat virangama i divanit bisan divan? Ta ovi mladi imadu sasvim drukčiju filozofiju. Veli meni jedan deranov pajdaš što je očo prija koju godinu u svit vako: »Bać Braniša moj, domovina je tamo di čovik mož zavridit da on, žena i njeva dica mogu lipo živit«. Borme sam, čeljadi moja, samo pogledo. Dobro da nije bilo muva, cigurno bi mi uletila usta... Ondak kad sam se bolje zamislio, ta pravo deran i veli – familija je najvažnija. Ajd, zbogom.