Arhiv tekstova

Ko ni otpravan bolje će projt

Bać Iva samo što se latijo fruštuka, čuje niko rda na vraci. Taksa se stvorijo u ganku niotkud, bisno laje, čeljade bi pomislilo da će rastrgnit noga što rda. Izašo, otiro ga u stražnji dvor i odrezijo sokak. Mogo i mislit, kum Tuna. Za poštaša rano, kuršmita već davno nemu, a noga iz komšickoga sela ni zvo. Ni čađar već godina ne ide sokakom, u poslidnje vrime se svačim bavi, al najmanje sonim što bi tribo. Uvik u selu i bijo jedan čađar, pa imo priko cile godine pune ruke posla. Vi godina ne. Vada se već ni po najveće zime ne puši iz više o polak odžaka. Puno mlađi poodlazilo trbuvom za kruvom, a stariji kako odlazu nonaj svit, puno kuća ostane zarezito, pa zote odžake čađar više ni ne triba. Kum Tuna unišo, nusput uzo nikaki busenčić i zaitijo ga na Taksu. Vaj se zatiro, drot da pokida. Bisno laje, zubi samo sivu. »Kume, neka baš tako. Potli se čudiš što ti ne volji. A bome, ni mene ni pravo ka kogod dojde u moj dvor tuć mojega kera«, veli bać Iva i nalje mu polučak dudovače. Ni mu ni pito jal fruštukovo. Narizo šunke, kobasice i slanine, a za dram udarijo u tavicu četveroj jaja. Kum Tuna se oma privatijo, al se i namrgodijo na crni kruv. »Ne znam, kume, kako možeš to jist, o prva zalogaja mi sto prisidat«, veli i gucne malo dudovače. Drugoga kruva bać Iva ni imo, ne jide bili, pa i ne kupuje otkako njegova ošla u Švapcku. Jedino ako se nada kakima gostima. »Otkud ti tako rano? Nisi u selu bijo već i Bog zaboravijo otkad, a sad najedamput prija fruštuka?«, pita bać Iva priko zalogaja i gucne malo čaja. »Ta, kume, ne bi ni sad došo, al dite i snaja mi ošli na nikaki seminar, šta li, pa jim male nema ko na lemuzine odnet u škulu. A ko će onda neg ja? Šta je skoknit iz varoši, čoveku ni teško za svoje«, veli kum Tuna i pita jal još ima katarke. Bać Iva donese bocu nastal, a on sam nalje bukaricu. »Pa dobro, kume, jal nisu već dosta veliki da sami zarezu kuću i otidu u škulu? U koji razred idu?«, pita bać Iva i čudi se. »Dite ide u sedmi, cura u osmi. A eto, moji ji tako o prvoga, pa se navadili. A i zašto ne bi, ka su mogućni? Ako baš kadgoda i ne možu, skoknemo ja jal moja, ko i danas. Lemuzina mi službena, ništa mi ne košta, naj što tira ima dobre nadnice, pa nikada ni ne pita zašto i kud i koga nosi. Eto, odno i sad dicu do škule, pa će potli obavit i svojega posla. Ka škula bude gotova, doneće dicu doma. Ja nisam tijo š njim, reko idem malo vidit šta radi moj kum. Ajoj, skoro zaboravijo, dono i curama malo milošće«, veli kum Tuna i metne nastal dvi kesice šareni šećera. »Ta idi, kume, nisi se tribo trošit. A ni jim više ni pristalo, davno se zadivojčile, ošle svaka svojim putim, za svojim poslim. Ritko nam više i dojdu«, veli  bać Iva i odgurne šećere prid kuma Tunu. »A znadeš, ta tvoja unučad nikoga ni ne poznaju. Ako kadgoda i projdu sokakom, nuz nas projdu ko nuz turcko groblje. Samo ji nosite, ne brinem se za nji, neotpravni najbolje i projdu u životu«, veli bać Iva. Kum Tuna ni ništa odvratijo, popijo još jednu bukaricu i ošo. Ni zbogom ni reko.