Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Nadnice male al mož ušparat

Evo već prošo i sveti Josip radnik, zima nikako da se povuče. Bać Ivin drnjak već jedva mož i opazit, bagrama ostalo još možda za meter. Proba on ka sidne za sokoćalo jal zastal malo ščimgod zamotat noge, al džaba. Razladili se zidovi, pa ne poljiva samo odole. Potli fruštuka latijo škatulju sa starima slikama i sto redom gledat. Odvojijo ne što se društvo beštelovalo prvi majeva na Dunovu. U jednu se dugačko zagledo, ako bi ga čeljade bolje osmotrilo, vidlo bi kako se ispod brkova malo i naškobijo. Beštelovali se on i jedna crnkica. Ona se leđma naslonila njemu na prsa. Za njima Dunov, na njoje njegove ruke, prikrstite priko trbuva. Ona malo najerila glavu i gleda ga priko ramena. Obadvoj se naškobili, obadvojma se oči sjaju. On u to vrime svršavo škule u varoši, a zajesen se sprimo it na velike škule u veliku varoš. Ona u varoši započela učit za učiteljicu. Vazdan bili zajdno i u ajzibanu i u selu i na Dunovu. Svi vidli, samo oni nisu, nji dvoj ko stvoriti jedno za drugo. Uvik imali nikakoga divana što bijo samo njev, a kadgoda se znali zagledat jedno u drugo i najedamput pocrvenit i samo ćutit. Laloke jim obadvojma dršćale. Koliko put, ka dojde doma, sam sebe pita zašto ni probo... al samo odmane rukom i veli, vada ni sudito. Izgleda, tako i ona. Cura ko cura, čekala da muški... i prošlo vrime. Jesen brzo došla, on ošo u veliku varoš. U selo ritko dolazijo. Isprva mu jako falila, a kako vrime prolazilo, sve manje mislijo na nju. Laćo se drugi cura, š njima sve išlo otpravnije. Tako i ona. Škula je dobro išla, ti nikoliko godina brzo prošlo, a u zadnje se zagledala u jednoga što stojo u varoši, a radijo na granice. Bijo carinik. Već onda imo lemuzinu. Vazdan dotiran, fin, a pun novaca. Koja ga ne bi poželjila? Taman svršila škule, on primistit skroz dole, u jednu veliku varoš blizu granice. Oma je zvo da ide š njim, veli ne volji u tuđemu svitu bit sam. Ni se dugo štodirala, rekla oće. Te jeseni se i vinčali, a na godinu jim došlo na svit i dite. Dvi godine potli njega i drugo. Danas i oni carinici. Koliko čo ka su se jedamput trefili, dada ni do ni pomislit da idu u kaku drugu škulu. A trefili se jedamput ka bać Iva već zauvik došo natrag u njevo selo, a oni za Kirbaj naišli obit njezne. Oma zaklali i svinče što jim stari uranili. Ratni cirkusi prošli, mirnije se živilo. Sili u bircuz na kafu i malo divana. O carinika ne mož dojt do riči. Cuje državu, žali se na male nadnice, veli dojde mu da najde kaki drugi posov. A vamo, malo potli se fali kako njegova nikada ni radila, tribalo pazit na kuću i dicu. Kuća velika, moglo bi u nju stat baram tri familije, a puna svega. Imadu svako svoju lemuzinu i to ne makarkaku. Napravili kuće za odmaranje, jednu dole u planina i jednu na Dunovu. Proputovali i cili svit, nema di nisu bili. I za sve ušporovali o ti njegovi mali nadnica. »No, baš se čudim kako nikada ni jedan carinik ni do otkaz i ni jednomuu žena ne ide u Švapcku brat jagode«, odvratijo no to bać Iva, platijo kafe, pozdravijo se š njima i iztašo iz bircuza. Najedamput mu nestalo zraka.

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay