Arhiv tekstova

Doktoru samo po zakonu

Bać Ivina ošla u Švapcku, pri skoro nedilju dana. Cure svaka za svojim putim, svaka gleda svoja posla, ritko se javlju i priko telefona. Prvać se već zabrinijo, mislijo da mu telefon ne valja. Veli  možda i zovu, pa neće zvonit. Bijo i ko majstora ka išo u varoš, majstor veli ništa mu ne fali. Sinoć mu spo kamen sa srca, zvonilo, već i zadrimo. Za dram se rasanijo, latijo i pritiso puce, zove njegova iz Švapcke. Jako se obradovo ka čo dragi glas, a drago mu i što telefon valja, neće se morat trošit na majstore. Lipo se ispripovidali, oma kroz njega prošla nikaka milina, ko kroz kakoga derančića. Lipo se naspavo, pa ujtru zarana ošo u abolantu. Prido legetimaciju, bijo bi rad oma taj dan bit na redu ko doktorice, da ne mora ope sutra uranit. Ni bilo ni gužve, brzo došo na red. Doktorica mu pripisala medecine i zakazala kontrolu ko ne što liči srce. Izašo zadovoljan, latijo biciglu i krenijo se doma. Taman došo do bircuza, iz druga sokaka naišo dida Martin, pa ga zove na jednu. Znade da ne smije, al volji se š njim izdivanit. Dida Martin već vraganajs godina u penzije, zagazijo u devedespetušestu. Još uvik volji rakijicu, bilo ujtru, bilo u podne, bilo uveče. Njegova, Bog da je dušu prosti, pokojna već više o tris godina, za mlađi dana divanila da se zno i noćom budit, pa bi se malo ludovali, a on bi potli naki zadijan ošo do vojata malo se zapaprit. Sirotinja do Boga, imali osam dice, jedno drugo otranjivalo. I uvik bili dobre volje, puno toga nisu imali, al ništa jim ni falilo. I dan danas dica ga pazu ko malo dite, za rakiju i kruv uvik mora imat. U mladosti bijo bentaroš, a bijo i veliki uncut. I uvik gledo kako će koga nasamarit. Tako stariji divanu kako š njim prošo doktor što ga aperiso. I bać Ivin pokojni dada divanijo kako se doktorma nosilo jaja, zaklana kokoš, namisiti rizančića za supu, a niko bi jim odno i jagnje jal prase. Tako i on. Imo čir u trbuvu, bolilo, ni više mogo durat. Ošo u varoš ko doktora, za aperaciju se brzo sporazumili, pito ga i šta to košta, veli doktor ništa, ide na državni trošak, jedino akoćete mi malo počastit ka dojdete na kontrolu. Tako i bilo. Aperacija dobro prošla, rana do kontrole skoro zarasla. Dida Martin sijo na ajziban i ošo u varoš ko doktora. U prtenu torbu sprimijo zaklano i očistito prase, samo za nasolit i peć. Prigledo ga i ko kuršmita i dobijo potvrdu da nema nikake falinke. Veli, nek doktor vidi, da se ne boji nikake bole. Potvrdu lipo metnijo u plavu kofertu, pa u torbu na vr ponudalja. Doktor ga isprigledo i reko mu da sve ide kako triba, on onda razvezo torbu i veli dono mu čast. »Znadete šta, rekli ste mi da imate puno dice, vama će to prase više tribat. Mene dosta i vo plavo«, veli doktor, metne kufertu u džep i u žurbe izajde. U žurbe izašo i dida Martin i nikada više ni išo ko njega. Bać Iva se sam za se naškobijo. Oma se sitijo kako vi dana obnarodovano da naši metnili u zakon kako i koliko bolesni možu počastit doktore. Vada se vima što vladu steškalo što jim ne možu dat veće nadnice, pa velu nek jim to nadoknadu bolesni.