Arhiv tekstova

Kredlike

Faljnis, čeljadi. Jalte da kad čovik dođe u godine, da ne kažem omatori, niki ode na dičije, sve mu smeta. Eto, znam po sebi, ja zapatio priklanjske godine niki kokošivi male fajte, oni što ji prdače kredlike. Da sam znao što sad znam ni na pamet mi ne bi palo donet na salaš taki pilež ni zabadavad da mi dadu, a ja i još i platio fajinskim novcima. To se naleglo, namnožilo, čeljadi moja, triput više neg redovnog pileža. Ta šta da vam kažem, ima i sad puna avlija, kugod posli svaki izbora kad ovi koji pobede nasajkaje njevi rabadžija u varošku kuću, sve njim ni stocova ne bude dosta. Veli Joso da ga neće čudit ako jednog dana ne bude kazano da ti strankaši kad i zaposle moraju donet stoc od kuće jel više nema ni slobodni. Tako i moje kredlike, sad svako jutro u tri sata lipo počmu kukurikat, pa se sve natpivavaje koji mož više, koji je grlatiji, ne spava niko a već se i komšiluk počo bunit, a na salašu ima mista koliko voliš, a i salaši se fajin razridili. Kugod da imadu ona pojačala ko što imadu ovi u zvizdama granda tako slično i dreče. Nosio ja nji kad sam i povaćo na golupčiju pecu, ma nikom ne tribadu; svi kad i vide samo se posmijuckavaje pa vele »imo sam i ja«. Oma vidim da se taj jedared privario al više neće cigurno. Ništa, vaćat pa u lonac s njima. Čorba je dobra al mesa nema ništa, sitni su i nikaki. Av, moram vam se požalit, čeljadi: ova me korizma satrla skroz, cipo sam i pilo drva po guvnu, vadio panjove a ova moja samo s paradičkom čorbe, niki gomboca, pa flute, čipani valjuščića, ćoravog paprikaša i samo viče »korizma je, nema jake rane«. Jevo, lipo će mi pekmez izać na uši, a i fajin sam i skurlo, cigorno jedno dvi kile žive vage mi fali. Pito sam našeg velečasnog već dokle će ta korizma trvat, a on mi veli »pa, Bože, Braniša, kugod da si od juče, ta valjdar znaš da je do Uskrsa«. Velim ja njemu da nisam to pito, to znam još od ditinjstva, neg do koliko se godina posti, kad mi kazo do 65, e pa lipo se sve urotilo protiv mene. Eto i post. Niki dan ja očo u cocijalno pitat za kaku penziju, načeko se reda ko niko moj, posvađo se bar desetak puti s onim što stalno tamo vise, a borme i dobivaje kojikake pomoći, te u novcima, te u rani te jeptina struja, te kućna hemija i šta ti ja znam i na koncu eto došo i ja na red pa mi ona gospoja, nika bisna kugod ris, veli da sam još priviše mlad, a nemam ni staža da mi oduzmu dvajst posto. Kažu po nalogu nikog memefa. A ja je pito »ta ko vam taj memef, izite ga, kako on mož gazdovat u tuđoj kući?«. Ona se samo nasmijala, pa mi veli da se imam pravo žalit i da i da možem kupit nikoliko godina staža. Hu, izem ti divan, mislim se ja. Pa ja da imam tolike novce ne bi ni došo. Al to je oduvik tako, čeljadi moja: sit gladnim ne viruje i uvik se kandžija onaj konj što najviše zateže štrange, a kandar je to ode naš svit, na žalost. Ovi što su vazdan na šalterima borme nigdi nisu zasukali rukave, bar ja ne znam ni jednog. Evo iđu mi pajdaši, ićemo u polivačinu, zaboravit brige. Ajd, zbogom.