Arhiv tekstova

Nit dice nit Jela

Subota uveče, bać Iva izašo naskak, vidit jal ima koja Jela, jal dica jako bižu. Nikako mu čudno, nema cike i vriske. Okrene se na jednu stranu, na drugu, nigdi nikoga. Njegova pridveče zapalila vatru na dvoru, latila rešeto i napucala koka, veli možda kogod o dice naide, makar o rodova. Bać Iva došo natrag u kujnu, sijo zastal i latijo novine, uvik volji malo vidit šta je novoga, pa će potli zapalit sokoćalo i probat koišta natrukovat. Njegova metnila olbicu koka izmeđ nji, pa sila i ona. »Ne znam štaj to? Mi smo na Jelu do niko doba znali orcat sokakevima o kraj do kraj sela. Momčići se opravljali u bilo, pa pucali bičevma i ganjali nas. Znalo bit opake cike i strke, tribalo to i pobić, bičevi jako pucu. I... već smo se i zadivojčile, pa još bižale o Jela. Bome, onda se u Jele opravljali i momci dozrili za ženidbu«, veli njegova. »Ta idi, mračak se istom vata, a nigdi žive duše. Ta današnja dica ni ne znu ko je i šta je Jela. Kanda ji dade i matere nisu naučili, a možda ne znu ni oni«, odvrati je bać Iva priko novina. »Znadem, imaš pravo, al nikako mi ji žo. Misto da su naskaku, oni zablendani u ta njeva mala i velika sokoćala, pa samo sidu i bisu se ka neće nako kako bi tili. Onda mater skoči i napravi da oće, ne daj Bože da se dite bisi. Ne znam samo čega će se, ka ostaru, sićat iz dičji dana?«, pita se ona i duboko izdane. Da se bać Iva malo bolje zagledo, opazijo bi i mokri trag na obrazu. »A sićaš se kako i naše voljile Jelu? Nikada neću zaboravit kako jedne godine starija i njezne druge pobigle ko tvoji u dvor pa zarezile vraca, a mlađa, naka mala, ni mogla ukorak š njima, zaostala naskaku, pa u dreku. Jele nisu ni gledale u nju, al stra velik. Dobro što jim tvoj dada pito di je, pa ka mu rekle, izašo naskak i dovejo je doma. Jedva se smirila. Naka debeljuškasta, obrazi rumeni, po jednomu da je udariš, drugi bi puko, znala puščat suzu još nedilju dana, ščim počme pripovidat kako je sestra ostavila naskaku, a Jele samo trču i pucu bičevma. A štaj vo danas? Ne čujem ni cike ni pucanja. Eto i da imamo unučadi, ne bi jim mogli pokazat kako izgleda Jela. Ko da se sva ta dica jal posakrivala, jal priobratila, pa se više ništa ni ne znu cigrat«, veli njegova i donese još jednu olbicu koka. »O toga se više ne vridi ni divanit. Viš da se sve minja? Dica se danas otranjivu drugače neg mi, al i drugače neg što smo mi otranjivali naše. Vidiš da jim matere i dade već u dvitri godine kupuju telefone i mala sokoćala, pa vazdan unutri sidu i utvoru se u nji, nemu vrimena ni za it pišat. Zoto jim i navlaču te nikake pelene do 5 godina. Dica radu svašta što ne triba, matere se falu kako su jim, kako to danas kažu, hiperaktivna. Naši bi kadgoda rekli brezobrazna i nevaspitana. A ko će o nji u Jele, vidiš da dosta nji u trinajsčetrnajs već idu u bircuz, piju, pušu i još se diču sotim. A ka otidu u selo, znadu ostat i do zore, a niko u kuće zoto ne zna, sve se bojim. E, vidiš, brog svega toga, ja ne bi izmordavijo tu dicu, neg njeve dade i matere«, veli bać Iva, pa se i on lati koka.