Arhiv tekstova

Štrapanje...

Faljnis, čeljadi moja. Jevo sad baš sidimo i razglabamo ode kod mene u ambetušu moji pajdaši Joso, Pere i ja o ovom vrimenu. Joso prikrižio noge i pribacio i priko prazne šamadle, pa namistio onu njegovu mudru pozu na licu, nos mu nako niki došo duži, kugod kod onog Đepetovog Pinokija, samo malkoc kraći, ipak on ne zna slagat toliko, a Periša se ispod oka zagleda u njeg, pa se sve podsmijava ko da konta i čeka kad će se Joso oglasit. Nije tribo dugo čekat. Joso lipo srkne naglas iz već polak prazne šoljice, tako glasno da se kredlan što je stojo na ogredi ambetuša poplašio pa prnio pravac u Jelinu bašču s cvićom oko salaša, i počo divanit. »Jestel čitali, pajdaši moji, ta cigurno niste, ne dobijete vi novine iz varoši kugod ja. Dakle, listam ja niki dan lipo jedne novine što mi je dono deran one nedilje i zamislite šta sam naštio: pišu da nas ovi iz veliki i bogati država s prolića i s jeseni štrapaju iz aviona nikim kojikakim likovima za smirenje i da se mi zato tako pokunjimo i samo ćutimo pa s nama svako radi šta oće.« Periša i ja se samo pogledali i zinili, dobro da još nema muva, čeljadi moja, jel bi nam cigurno bar dvi-tri naulićalo u usta koliko smo se iznenadili vakoj Josinoj velikoj mudrosti. Znamo mi, doduše, da se od njega mož čut svakaki čudan divan, da fajin ima, što kažu, bujnu maštu, al ovako štogod mu još nije dolazilo do pameti. Al kad se čovik malkoc bolje zamisli, pa ne mož bit ni ciguran da se već i tog nisu sitili – poštrapat ovaj ubog običan svit pa nek ćuti i trpi, radi za sitne novce i ne bune se. Jel kako već mož drukčije kontat ovaj naš svit. Ja sam niki dan iđem po njivi i razbacivam mitrađ, skupo mi platit koga da to uradi traktorom a i ne baci mi tamo di više triba neg svudank jednako a ja pedig volim potrunit uduplo po gredama i tamo di je slabija i žuća zemlja. Iđem ja tako po njivi i vućam i mislim se o Josinom divanu, pa kako sad ima čujem i mitrađa da ga mož polit čak i iz krilatice, pa zašto ne bi tako i poštrapo svit? Šta ode u Ivković šoru i triba, par bočica razmutit a u varoši tek kuće nagusto. Kad sam se manio taki misli, skonto sam da se stalno vrtim po gredi i da sam nabaco mitrađa da je dosta za dvi godine. Rasrdio sam se sam na se, pa velim »ta iđi, Braniša, šta divaniš glupoti i zabrineš se s Josinim divanima, kugod da ne znaš da on samo izmišlja da bi se posli smijo onima koji mu poviruju«. Al nikako se nisam mogo okanit ti misli, mislio sam i na Danu žena, na proslavi gledim kako su svi srićni i veseli, idu piju i vesele se kugod da ji već sutra ne čekaju računi, krediti, brige i porezi kugod i mene samog. Sitio sam se oma onog cara, mislim još rimskog, što je divanio da svitu triba dat samo kruva i sigara, a on će onda bit miran i vridan. Žao mi, čeljadi, zdravo što nisam dospio na sajam knjiga tamo u onu veliku varoš. Cigurno je bilo lipo iako na žalost knjiga prodato tušta manje neg pljeskavica, kifala s divenicom i piva. Al šta ćeš. Tako je niko vrime došlo: nema više niko da lipo uzme knjigu pa provede par sati čitajuć je. Sad sidnu za kompjutor. Dosta sam mudrovo. Zbogom, čeljadi.