Arhiv tekstova

Svi se pravu ludi a sirotinja trpi

Bać Iva uranijo, vidi, kiša samo što ni. O ciloga jutra napolju vijače, pa se potli fruštuka izvalijo na otoman i zapalijo radijon. Njegova potkurila vatricu, veli zamisiće malo paretaka, nek se znade da je Jozip. Eto, misli se bać Iva, lipo se zašlo i u korizmu, dok se čeljade okrene, eto i Uskrsa. Dani mu letu, pa će brzo i njegova u Švapcku. Samo ne bi voljijo da otide pri Uskrsa. Znade da tamo neće bit dugo, možda jedno dva miseca, koji dan manje, koji dan više, al znade i koliko će mu falit. Vi dana više put tijo otit do Svetoga Antuna zavitovat mu se da neće ni kafu pit dok ne dojde natrag, baram ne nu prvu izajutra, ne bi je pijo sam. Skobačila ga i nikaka tuga. Cure ošle svaka na svoju stranu, a vada jim ni telefoni nisu baš uvik pri ruke, sve riđe se javlju. Sto se vrtošit po otomanu ko da ga pundrav čačka. Stalo ga ope i probadat u prsa, pa se digo i sijo za sokoćalo. Bolje da ni. Oma spazijo novo što se ni moglo nikada vidit na televizije. Pun sokak cura što se istom zadivojčile, š njima i derana. Oma pomislijo, vada bi u vo doba tribali bit u škule, a ne naskaku. Okrenijo puce, da ji čuje glasnije. I njegova turila prvu tepsiju u rernu, pa došla vidit štaj to. Obadvoj se preznili, opazili da su prid njima u par redi, rame nuz rame, žandari, navučeni ko ni što na fodbalu tuču ne što pravu svakakoga belaja. A bome, tuču i oni nji. Vamo je drugo. Gazda ji poslo novu dicu, o nji se ne moru bojat, više je cura neg derana. »Ajoj, ruke jim se osušile, vad neće tako novu dicu? Pa ti su svi mlađi o naši cura, šta oni možu komugod naškodit?«, bida se njegova. »Ta kaki naškodit, jedino taki ko oni vi dana svima nama možu otvorit oči. Eto, gledam samo va špaciranja. Puno je varoši u kojima već sve što počelo kako triba, potsvoje skobačili ni što kadgoda vladali pa bi ope, jal ni što se digli na naše nesriće, pa bi nas zavadili sa svima što nisu njevi. I bome, kanda jim ide o ruke. Gledam, niki dan došlo do velikoga cirkusa, bilo i batina. Vi kažu tukli nas žandari, naj što bi ga voljili skinit, kaže tukli vi žandare. Sve u svemu, vlast strpala nikake derane u rešt, međ njima i škulara brog kojega i gledaš vu dicu naskaku prid tolikom silom žandara. Ta dica još neiskvarita, još uvik sanju. Malo su i zbunita brog noga što jim ostavili njevi dade i matere, a njevima dadama i materama ostavili mi. Ne bi oni niskim ratovali, ne bi se svađali sa komšijama, ne bi mrzili drugače o nji, samo bi voljili dosanjat svoje sanje. Voljili bi živit normalno i radit no za čega idu na škule. A to u ve države, dok se štogoda ne prominji, ne možu. Sve poslove koje bi tribali radit oni, pozauzimali vi što ko zna di i kako pokupovali koikake diplome, a u vladarove su partije. Zoto nam dica i bižu napolje«, veli bać Iva i duboko izdane. Ni ni probo sakrit suze što mu se zasjajile u očima, njegovu ne mož privarit. »Sve mi izgleda ko da se puno nji pravu ludi, a sirotinja ko i uvik, jedina plaća svačije račune«, veli njegova i metne na tanjur nikoliko paretaka.