Arhiv tekstova

Post...

Faljnis, čeljadi moja. Malkoc po malkoc duži dani i eto nama opet korizme. Sve sam sebi ne viruje čovik kako vrime brzo leti. Sidim ode na šamadli, a ono kugod da kraj mene prolazi Božić za Božićom, Uskrs za Uskrsom, svetac za svecom. Tako sam na brzinu omatorio, čeljadi moja, a tek ova dvojca moji pajdaša, Pere i Joso... Da prostiš izgledamo da smo stariji od ovog našeg Ivković šora, jal bar od ovog što je ostalo od njeg. Eto već prošla i Pepelnica, što bi mi Bunjevci-Rvati kazli Čista srida. Ne mož čovik da se ne siti kako se kadgod radilo na Čistu sridu: moja majka je lipo zdravo uranila, propalila lipo pod katlanku s kotlom punim vode i počela dovlačit sve sude i mećat i na velik astal što je bio tu pod dudom, oduvik na ukopanim dračovim stupovima a hasniro se samo za disnotor jal velike poslove. Na njem se razlivo pekmez, slagalo meso za disnotor da se ladi, krvavice kad se obare... I sad se moram smijat kad je jedared davno pokojni moj baćo Đeno izno čvarklin da se ladi, poklopio ga tepcijom a na nju metijo ciglju da čvarklin dobije onaj svoj pljosnast oblik. On, kako se sprešovo, povirio ispod tepcije a mačak došo i ogrizo skroz naokolo koliko je dovatio. Da, i počo sam od sudi: za Čistu sridu se ondak pod majkinim budnim okom lipo sve šikarilo od najmanje laboščice do svi veliki sudi da ne bi štogod ostalo ne daj Bože masno, jel veli ona »iđe korizma, pa da se kod pošćenja ne bi kogod privario i dušu ogrišio«. Hm, moderni svaćanja i gledano iz naše ćoše ja se niki mislim da je sad barem za nas šorošane i obične rabadžije post stalno, nikad se ne prikida. Kako mislim? Pa lipo, čeljadi, jevo vako: lipo kad platim struju, reštanciju, u struji je opet televizija i sto andramolja, pa ondak telefon, pa vodu i još sto smišljeni računa, ne ostane ništa sem za posno, a već i posno je na omaku. Vite vi: i krumpir došo na cinu, pa šargaripa... Niki dan sam bio na peci i od cine peršina mi se zavrtilo u glavi ko da sam pritiro sa špricerom, a nisam virujte, Bog mi svidok. E, borme ni na posno više ne dotiče. Sadit bašču, velite? Aha, al sad više nema oni starovinski simena, pa da si kod kake majke na peci lipo kupio na kašikicu, ona spakovala u štaniclu-fišeg od novine napravljenu. Ajak! Sad borme sve lipo s deklaracijom, pa u vakoj štanicli, lipo nacrtano na njoj kugod da su Mikelanđela pogodili tako je lipo, a kad posiješ nikne polak i ako ga ne tretiraš sa svim pravovima i otrovama od njeg, i od tog polak neće bit ništa. Nema sad baščarstva brez oni plastični nastrišnica, bunara i kojikaki uvozni simena, a to ne mož svako isplatit. Moj jedan šogopr siroma naradio se, zasnovo sve, lipo i nabro a ondak mu pecari i kofe kojikaki prikupci odneli ćar. On lipo vratio dug i kredit, pa očo napolje radit. Al nećemo više o tim divanu svagdašnjem. Zdravo nam lipo, svi tapšikujemo makar kako vidim na televiziji i u silu i odosmo u trvalov. Neg, izdržte vi meni samo post, čeljadi, a za Uskrs ćemo se već malkoc potkožit ako Bog da. Ajd, zbogom.