Arhiv tekstova

Pravu se poklade pri poklada

Poslidnji nikoliko miseci bać Ive prošlo za dram. Samo što se odmorili o Božića i Nove, došle poklade. Njegova više ne ide u fabriku. Nadnica nema pa nema, ne bi više ni radila ko ludi za bumbaču. A valjalo bi je malo i odanit pri neg se krene u Švapcku. I to će za dram, gazda bi ji mogo pozvat već za Uskrs. Možda koji dan prija, jal koji dan potli. Bać Iva okljaštrijo voćke, posadijo još koišta, pa sad čeku da se razvrimeni i da se latu bašće. Jedino neće više puno, jesenas poašovili upolak manje neg raniji godina. Jedan komat otoga metnili salati i crna i bila luka. Luk se već krenijo, lipo se vidu redovi. Metniće još redićdva zelenja, sose, paprike i kompira. To jim i dosta, što fali ima na pijacu i po dućana koliko i čega oš. Sve se to bać Iva i njegova izdivanili za fruštukom. Ona se naudarala slanine i luka, njemu skuvala jajce i ocikla komatić crnoga kruva. Skuvala i čaja, njoje o šipka, njemu o koprive, ne zna već ni za koju bolu valja. Samo što otrisali usta, taksa sto lajat da se pokida. Još ni ni dotrčo do pridnjega dvora, u kujnu svaj zaduvan unišo kum Tuna i dušmancki grunijo vratima zasobom. Ni Boga jim ni nazvo, oma sijo zastal. »De, kumo, nalji mi jedan polučak, da malo dojdem sebe«, veli, pa istom onda skine kaput i dade bać Ivine da ga obisi na rafu. Oma opazili, navučen u svečani ancug, ko da će u svatove, a cipele se sjaju, mož se nagledat na njima. »Znadete, danas sam došo u naše selo svečano otvorit novo stajalište za avtobuse isprid stare pošte, a potli obit škulu i obnarodovat jim da će najdužje za pet godina dobit nova sokoćala. Zoto sam se i moro lipo navuć, jal će dojt i naša televizija i nikoliko novina, ni najveći što najmanje koštu. Beštelovaće mi ka budem divanijo, pa da ne ispadem makarkaki«, veli kum Tuna, a narogušijo se ko ćuran. »Bome, kume, ne znam šta to radite i komu mažete oči. Kanda pravite poklade pri poklada. To za stajališta ščim obnarodovano, bilo mi jako čudno. Lane pravili nova, sad već ne valju. Va nova, što ste vi dana napravili, vidim, imadu svakaki čudesa na sebe, pa će i svitlit ko kriškringli i punit telefone i imu nikaki internet, jedino mista za sist ima samo za jedno čeljade. Vada još jrdino ne možu drafat leđa nima što čeku avtobuse«, veli bać Iva, pa se lati nove bukarice čaja. »A znadeš, kume, mene baš ni ni do svi ti cirkusa, ako već idem čekat avtobus, ne bi ništa filtozirala, najvažnije mi digoda sklonit glavu ako pada kiša. Telefon napunim doma, a šta će mi i internet, uvik na stajalište potrefim dojt ka i avtobus. Baš mi i ni važno jal svitli, jal ne, ščim se smrkne, avtobusi svakako više ne idu. A kaki su, još malo, pa neće moć it ni po danu. I nako, malo malo, pa kojigod ne može do varoši, kažu pokvarijo se. A vidim u ti vaši novina da ofanj i košta, zote novce u selu mož kupit jednu malo bolju kućicu. Ništa se mislim, ne znam jal toliko stvarno košta, jal se i kogod malo ovajdijo nuskraj? Ne mož radit oko meda, a ne ulipit prste«, veli bać Ivina i nalje mu još jedan polučak.