Arhiv tekstova

Varoš

Faljnis, čeljadi moja. Eto nemam nikog velikog posla pa da vam napišem koju rič i kako sam niki dan prošo. Divani meni moja snaš Jela već poduže vrime kako joj se zdravo iđe u varoš, a ja furtom se izmigoljim. Znam i zašto: ta, kad odemo, oma triba fajin potrošit, a nema se borme u ova vrimena baš za vardanje. Al jeto, kad sam vidio da se neću moć više baš izvuć, počelo je ono »nema tona, samo slike«. Velim ja njoj da se dotira, pa ćemo malo otić na pecu i u varoš. Tako i bilo. Ja malo pripravio i prigledo ovu moju punolitnu limuzinu; mora se kad se ne tira furtom već samo nediljom u crkvu, a i ko bi nastačio goriva, čeljadi moja. Jeste da nije daleko crkva ode u kraj Ivković šora, al kako ovi stalno podižu cinu već je skuplji benzin neg olaj za ilo. No, krenili mi. Tiram ja sve do prid toran u Crvenim selu kad tamo na onim novim tiranju u naokrug jedna velika kamiončina se spuzala lipo u šanac u ono blato i ni makac livo ni desno. Već sam pomislio da od varoši neće bit ništa kad dolazi jedan traktor od ovi novi veliki i zapne kamion, pa ga izvuče. I mi prošli, došli do stareške pece, kojikako namistili limuzinu i debelo platili biletu za park misto. Kad je onda štogod zasmrdilo! Zapušilo se i za čas po varoši obavio gust, crn i smrdljiv dim, lipo se čovik zagušit ništa drugo. Ja već počo, da prostite, gadno divanit pa mi jedan moj pajdaš Tome, davno se doselio u varoš, veli: »Šta se ti čudiš, Braniša moj? Ode smo se mi već navikli, jel svaki dan kogod od ovi novi sumištana zapali kake brulje. Znaš, oni tog tušta zabadavad nadobijaje pa ni ne peru već kad se fajin zavalja jal zamasti, oni lipo izlože da ušparaju ogriv«.  Eto, čeljadi moja, na čeg je ova naša lipa varoš spala: drugi svit nam kroji kapu, a mi je opravljali vikovima, čuvali da je drugi ruše i nište. No, obavili mi što smo imali na peci, fajin istanjili buđelar pa ajd dublje u varoš još štogod vidit i posređivat. Kad... ne mož pripoznat. Gledim ja nako šta mi andraka čudno, kad skontam da fali drva. Dosta je kandar popilano, cigurno nemaje ova čeljad šta ložit kad su tako proridili. No, šta je tu je. Čeko sam ovu moju da se izrazgleda i od dosade se šećko stazom, pa kad sam onda zagazio u jednu jamu, čeljadi moja! Ona nasrid staze, zavalio je snig pa se ne vidi. Doduše, vidila bi se ona da su očistili snig sa sokaka. Dok sam ja rondzo, a i okvasio nogu pa me zebla, naišla jedna nana moji godina pa veli da je i ona tako prošla. Još je mogla nogu odvalit i bisno mi divani da je dobila opomenu da nije prid kućom. Kaže da stoji u Hadnađovom sokaku, očistila snig. Ja gledim u nju, štogod sam smrsio; a, Bože, pa žena nije vridna ić a kamoli turat snig sa staze. Nema više obzira ni prema starima ni bolesnima, niko nikog ne poštiva ni ne pomaže. Doduše, ovi novi pridošli čujem dobijaje lipe novce i kuće zabadavad, a ni porez neće plaćat fajin dugo. Dobro je niki dan Joso kazo: »Uzećee nama koji nismo vridni plaćat porez i odvodnjavanje, zemlju i kuće pa će podilit njima«. E, evo ove moje. Iđemo mi friško u naš Ivković šor dok još imamo di. Ajd, zbogom.