Arhiv tekstova

Pritirat...

Faljnis, čeljadi moja, srićno vam novo lito i nek vam Bog da puno lipog a najviše zdravlja. Jeste l se vi lipo proveli, vidim da je svudank bilo niki dočeka; svit, kažu, navalio na bilete za slavlja kugod da zabadavad dile, a koliko sam ja vidio nije baš bilo zdravo jeptino. Ja već odavno borme nigdi ne mičem odaleg sa salaša i iz Ivković šora, nije to za starije čeljade, nismo više vridni ni poist a ni popit kugod kad smo bili mladi, a pravo da vam velim i vaki krezav moram po dana priživat a onda će mi svo slavlje proć u ilu pa se neću stignit ni proveselit. Dugo sam se mislio, čeljadi, da ću uzet lipo pa abartovat biciglu i otić na trg prid varošku kuću; ajd baš da vidim kaki su to svirci što će svirat, jel vride te silne novce što se divani da njim naša varoš platila za to jedno veče. I taman se ja spremam kad ova moja veli: »Da di ćeš ti? Neš se manit fantaziranja i ić tamo di ti nije misto? Vidi ga samo: mator sekeš, a i tamo će bit sva mladež a ima i ovi vašaka što se motaje po varoši pa da te koji još trevi ugrist. Kake si sriće, a ni cocijalno nemaš«. Mislim se ja nako kad sam ostavljo biciglu pod ambetuš, ta dobro ona i veli, šta ću ja tamo, još me kogod trevi kakom bocom, a ne daj, Bože, ko što kaže da me kaka keranda što luta po sokakima ugrize. Bolje da su te novce dali da se u varoši štogod uredi jal osnuje što je na korist svima neg što su opravili svirku od ti što ji niko ni ne sluša u našoj varoši. Ostavio ja lipo biciglu i ušo u salaš kad zvoni nam telefon, još imamo onaj na okrećanje. Ja odigo slušalicu pa pitam ko je, a ono moj bratac Ive, veli da su i oni sami, i njeva dica neće bit kod kuće pa da odemo kod nji da zajedno slavimo. Tako borme i bilo, nismo se dvared dali molit već ajd, spakovali malkoc ila i kolača, jednnu bocu kabezone jel nismo niki vridni pit štogod jače i ajd u Tavankut. Lipo se namistili, gledali televiziju, pisme i igre; doduše bilo je i od lani i priklani pisama al kad je veselo sve se prigleda kroz prste. U ponoć se izljubili i čestitali jedni drugima što smo jedno lito matoriji i lagano ajd na salaš. Eto vite, taka je nama starijima nova godina, tamo-vamo ko i drugi dan. Dok smo lagano išli natrag na salaš, bila poledica pa se moralo sporo tirat ja se sićam pa velim ovoj mojoj: »Jal, jel se sićaš kako je kadgod slavljeno?«. »Kako se ne bi sićala. Ta, Bože, još kako smo se radovali i iščekivali, al kod kuće se slavilo na Silvestera kugod na Badnje veče, pekla se riba i kuvo gra, ilo se tek od ponoći kad se iščestita. Naši su baće i nane to poštivali oduvik.« E sad je drugi adet došo, više se ništa ne poštiva. Ko zna zašto je to dobro i jel opšte dobro. Druga su vrimena, friško se živi i nema se vrimena. No nadajmo se, čeljadi moja, da će u ovoj novoj godini sve bit bolje i kako triba, da će i nas sitne paore sunce makar malkoc ugrijat. Čovik dok je živ triba se nadat, a biće kako Bog da. Ajd da ste mi živi i zdravi bili, moram ić namirivat. Josag ne bira, isto ide i petkom i svecom, al cinu nema ni jednim danom. Zbogom.