Arhiv tekstova

Drimanje...

Faljnis, čeljadi moja. Eto, prošli nama veliki sveci, pa sad možmo dalje nastavit kako uvik radimo: namirivat, spremat avliju i sve što Bog zapovida nama običnim čeljadima što smo ostali na salašima. A salaša je borme sve manje i manje, malo-malo pa čuješ očo ovaj, očo onaj napolje u bili svit tražit sriću. Divanio sam na tavankutskom vašaru s jednim šogorom što je očo prija godinu dana. Sve on lipo divani, vako je nako, al ne mož sakrit da mu fali ova naša ravnica. To naprosto samo lice pokaziva. Ja se nako mislim da je moj dida Mijo bio skroz u pravu kad je kazo svudan prođi al natrag kući dođi, jel je kod kuće najlipče. Doduše, moram virovat i ovim mladima, ne mogu se dica veliko snać kad se triba počet živit, godine njim prolaze, triba se ženit i udavat a nema se od čeg počet. Ne mož se doć do kuće poštenim poslom pa da kako okreneš; ove naše nazovi plate ne mogu dovatit misec do kraja pa da kako rastežeš, a ne da dotiče za drugo. No, dosta je bilo kukanja i divana. Čeljadi moja kako ste mi vi proveli Božić? Ja borme zdravo lipo. Nije bilo ni tolikog pucanja i vućanja ti petardi po Ivković šoru ko prijašnji godina. Valjda je i tim baćama i mamama došlo otkaleg u glavu da se ne triba sotim pivčit. Valjda su svatili na vrime da se mož trevit i nesrića, pa se dite osakatit, ne daj, Bože. Ha, mi stariji smo ko i uvik popripravljali sve što triba za dobru večeru, opravili božićnjak, okitili granu, gra i riba obavezno, a bilo je borme i guba s makom. Kad se obavila večera i dica razišla kućama, ja malo pridrimo onako ko mačak u zapećku, sve do ponoćnice. Kad sam išo na ponoćnicu, ode kod nas u kraj Ivković šora tako me izduvo gornjak da sam se lipo skroz smrzo. Sniga nam ni ovog Božća nije bilo. Kako je napado, mislio sam da će ga bit do Uskrsa, a ono oćeš – malo otoplilo, a njega za dan ni od korova. A baš volim snig za Božić. Sitim se kad je bilo sniga do struka, pa kad iđemo u vašange sve se umokrimo i budemo bili ko mikulaši. Nema borme više ni vašangi, ni smija ni šala... A i ko će? Mi dide se već ne možemo komedijat i gombocat a mladi nema. Oni lipo side prid kompjutorom i tako se gombocaje. Sad nam je sve niko »on lajne«: čestitamo, pozdravljamo se, izdivanjivamo na kompjutorima... A kadgod smo išli jedni kod drugi na kartanije, pravila se prela i kojikake skupštine di su se mladi upoznavali, družili, igrali i veselili se. Ne znam di ovo sad vodi. Da nam nije još malo ti kulturni društava di se još naši lipi običaji poštivaju ne bi imali di vidit ni lipe nošnje, ni čut tamburicu i bećarski divan i pismu. Ta, ajte vi mladi, majkuša mu, trgnite se malkoc! Latite se ti tambura, pa provijajte te divojke šorom malo. Nek vide da još ima bećara. Nije sve u novcima što ji samo vijate. Ima lipote i u svita. Nemojte samo gledat nas dide. Nama je svedno, naše je prošlo sad nam je najlipče drimanje u zapećku. Iđem ja. Još će kogod kast »vid matorog sekeša šta on uči dicu«. Ajd, zbogom.