Arhiv tekstova

Nije baš svaka kuća imala bunar

U prošlosti je po ulicama Sonte bilo dosta bunara iz kojih bi se u najviše slučajeva vodom opskrbljivalo desetak okolnih kućanstava. Za potrebe kuhanja i pranja po vodu su išle gazdarice, domaćini samo kad je trebalo napojiti stoku. Kopanje bunara bio je specifičan posao, kojega i nije bio u stanju naučiti i raditi svatko. Oprema je morala biti pouzdana, bila je za ona vremena i dosta skupa, a kako su se bunari kopali i do devet metara dubine, majstoru je bila potrebna dobra doza kuraži. U Sonti više ne postoji niti jedan majstor bunardžija, a posljednji živući bio je dida Fabijan Šokac. Njegovi potomci razasuti su po bijelom svijetu, a najčešći posjetitelj njegove vječne kuće je i njegov bivši zet Mirko Perić. Njihova međusobna doza poštovanja ostala je nepromijenjena intenziteta, iako posljednjih dvadesetak godina života Mirko više nije bio u braku s njegovom kćerkom. »Dida Fabijan je zanat izučio kod legendarnog majstor Pagre. Šegrta je bilo još, no, vremenom su odustajali; nije baš svatko podnosio dubinu i stiješnjen prostor. Kopali su različite tipove bunara, majstor Pagra im je nesebično otkrivao sve tajne profesije. Po svršetku zanata otisnuo se u vode voljenog posla i vremenom postao vrlo traženi majstor. Iskopao je mnoge bunare s obiju strana Dunava. Pričao mi je da su u njegovo vrijeme najkvalitetnije vode bile u Sonti i Somboru«, tiho govori Perić pored dida Fabijanovog vječnog staništa. U drugoj polovici XX. stoljeća bunari se prestaju kopati na ulicama. Boljitkom materijalnog statusa gazdaricama posjedovanje vlastitog bunara postaje prioritet. A kad gazdarica nešto toliko žarko želi, zna i kako treba s gazdom, pa se on, svojevoljno i neopozivo odluči na kopanje bunara. Obično bi se kopalo na međi između pridnjega i stražnjega dvora, tako da su pri ruci i gazdi za napajanje stoke i gazdarici za potrebe kujne i pranja. U velikom broju slučajeva kopali bi se na međi između dva kućanstva, tako da bi gazde podijelile troškove, a gazdarice bi bile zadovoljne što po vodu ne moraju na ulicu. Problemi bi nastajali jedino kad bi se gazdarice zavadile, pa bi se precizno, konopom ili trskom, mjerilo na čijem je placu bunar više. No, gazde su znale napravit reda, pa bi se gazdarice brzo i pomirile. Kad bi gazda pogodio posao, majstor bi dopremio svoju opremu: nogare, napravljene od tri stupa duljine 2,5 do 3 metra, na vrhu spojena željeznim klinom i poluobručem, a na 80 cm od tla na dva stupa su bila pričvršćena ležišta za drveni valjak s ručkama; motku duljine devet metara; jedek duljine petnaestak metara; čeličnu sajlu, čekrk, metalnu kantu od 50 litara, ašov sa skraćenim držalom (do 60 cm) i bager. Radovi bi počeli obilježavanjem budućega bunara. Uporabom čavla i špage na zemlji bi ce ucrtala kružnica promjera 1,10 m. Kasnije, postavljanjem opeka, dobije se otvor bunara promjera 85 cm. Majstor bi pristupio kopanju do dva metra dubine, izbacujući zemlju van, a potom bi se iznad rupe postavljali nogari s drvenim valjkom, sajlom i kantom. Majstor bi dalje iskopavanom zemljom punio kantu, koju bi pomoćni radnici okretanjem ručki valjka i namotavanjem sajle izvlačili i praznili. Pomoćne radnike bi obično osigurao gazda. Tako bi se kopalo dok majstor ne bi osjetio vodu. Za vodu je trebalo imati osjećaj i iskustvo. Ukoliko bi se pretjeralo u kopanju i voda pokuljala, posao bi bio upropašten, jer se ne bi moglo ozidati rupu opekom. Dida Fabijanu se to nikad nije dogodilo, mnogim samozvanim majstorima jeste. Za njega bi to bila velika bruka. Majstor bi, kad bi osjetio vodu, na dno postavljao prethodno pripremljen šablon od dasaka i na njega bi opekom i jakom cementnom žbukom ozidavao stijenke visine dva metra. Dalje se ozidavalo na suho, jedino se svaki red posipao s malo zemlje, kako bi se izbjeglo klimanje opeka. Tako bi se zidalo do površine. Tada bi se na tronožac montirali čekrk, motka i bager. Bager je imao pomični dio, koji je tvorio dno i jednu stranu spremnika za pijesak. Trešenjem motke postizalo bi se upadanje otvorenoga bagera u mokri pijesak, a kad bi se  spremnik napunio, povlačenjem sajle pomični dio bagera bi se zatvarao i uz pomoć jedeka i čekrka izvlačio i praznio. Postupak se ponavljao dok se ne bi izbušila naredna dva metra. Ozid bi na taj način postupno upadao u vodu, a preostala dva metra dozidao bi do površine i tako bi dida Fabijanov dio posla bio završen; kućanstvo bi dobilo svoju vodu, a gazdarice bi bile najzadovoljnije. 
Ivan Andrašić