Arhiv tekstova

Kum ako stigne stigne

Što stariji, ba Ive vrime sve brže prolazi. Svetac po svetac, pa došle i sisvete. »Bože dragi, prvać sam obišo dadin grob, izmolijo mu očenaš i zapalijo svićicu, sve se mislim jedno vrime sam miran, al evo, danas bi ope tribalo otit«, veli njegove ščim su sili za fruštuk. »Dabome da bi tribalo otit. Juče sam lipo sredila grobove i o tvoji i o moji, pa ćemo se danas otit izmolit i popalit sviće. Ja se ništa štodiram da otidemo oma potli fruštuka, ko zna kako će kvečeri bit vrime«, veli njegova, a znade i sam da nju ne brine toliko vrime, neg bi tako brog njega. Vodi ona računa i da on brog očiju najviše volji bit doma ščim se počme smrkavat, a znade i da mu više ne pasuju nikake gužve. Najedamput Taksa zalajo, al brzo pristo, pa sto škumićat, ko da se komugod umiljava. Bać Ivina izašla u gank, ka no, kuma Marta gladi Taksu izmeđ ušiju. Dozvala je oma u kujnu i metnila za nje dvi kafu, za bać Ivu čaj. »Evo mi se malo prija javijo moj, veli ostaće u svitu još par nedilja, pa će dojt tamo za svetu Katu. Veli voljijo bi da obavimo sve što triba prid zimu. Reko mi da i vašima izmolim koji očenaš na grobova, da sve obavim ko da je i on tude. Pa, reko, ako imadete volje, da otidemo zajdno«, veli kuma Marta i srkne malo kafe.  Sporazumili se da ona otide doma sprimit što će ponet na groblje, a oni će se za jedno tri frtalja sata krenit, pa će nait nuž nju. Kako se sporazumili, tako i ošli. Prvi jim bijo grob o bać Ivinoga dade. Imadu šta i vidit. Sve se pitu jal se kogod zabunijo, tamo već cila kamara cvita o nikake plastike, šareni se ko kirbajcka tezga.  Zapalito i vraganajs fenjera, ni što na batrije goru cili misec. Vada se dada privrće u grobu, misli se bać Iva. Za života uvik divanijo da mu nikada ne donašu nikake skupe karafeke, nek samo zapalu svićicu i nek ne zaboravu očenaš. Njemu dosta, a novce što bi dali na karafeke, nek dadu njegovima curicama. One će zauvik ostat njegove male, nake kake bile ka se priselijo ko anđela. A malima uvik koišta triba. Jedva izmolili očenaš, iza ograde stala nika velika, crna lemuzina. Iz njoje izašli kum Tuna i njegova. Naj što tira ni ni došo, kum Tuna ka prišo na veći položaj, dobijo i dozvolu za tirat. Prolitos kupili oveću kuću u varoši, litos puno toga na njoje izminjali, uredili je po njeznomu. Prvać se i priselili, veli kum Tuna bolje jim tako brog posla, a baš ni ni pristalo da čeljade na njegovomu položaju i u službe i u partije dolazi isela ko kaki paor. A vad ni ni pristalo da ni što mu sad zalazu u kuću, dolazu u selendru kaka je njeva. Eto, može mu se, misli se bać Iva, a dok ni sto u vu poslidnju partiju, ni ga ker imo za čega ugrist. U tomu do dadinoga groba došli kum Tuna i njegova. Na očenaš zaboravili, samo se mlako rukovali š njima. »Eto, već nikoliko godina nisam stigo obit staroga kuma, vazdan nikake koferencije. Znadem da sam mu dosta toga dužan, pa juče poslo mojega šofera da lati lemuzinu i donese vo malo cvita i fenjera, a ja ako stignem, stignem«, veli kum Tuna, uvati njegovu podruku i u velike žurbe otide. Nisu ni opazili kud.