Arhiv tekstova

Vitrine...

Faljnis, čeljadi. Jestel vi poradili s većeg to što se triba poradit za lipi jesenski dana? Ja, fala Bogu jesam. Što se dospilo dospilo se, a što nije nek čeka proliće. Neće se Braniša više s vragom vijat kugod do sad, te ovo, te ono, pa ondak se razbolim, kašljem, hrknjača mi se sva ukoči kugod da prostiš prakljača pa samo kunjam po avliji. Sad lipo kad zaladi i počmu duvat ove jesenske vitrine ja ti lipo namirim i nabrzak poradim pa u kujnu, kod vruće peći. Ta ode svakako u svim ovim našim državicama koliko sam skonto ispadne svedno radio jal ne radio – svira ti radio. Nit kad zapneš ima više, nit kad ne radiš imade fajin manje. Zato ja zauzo pa lagacko, ruva imam dok sam živ, jeste da nije više moderno ko kadgod al borme, što veli moja Jela, ni dide više nisu u modi. Ne znam šta je so tim mislila, al pak. Iz te kože niko nije pobigo, pa ni ja ne bižim. Samo da me ovi moji zubi ne muče toliko, sve bi mi bilo tušta lipče. Al šta mož čovik? Bojim se otić kod zubara pa se lipo zamotam u šal, obučem šepicu i eto. Prid televizor. Baš niki dan čujem da divane kako je nestašica stočne rane u Evropi, a naši ne dadu da se prodaje kuruz. I Pera se zadubio u televizor, i na kafu zaboravio, pa će i on kast koju »mudru«: »Eto vidiš, Braniša, kaki su inkab naši ministeri pametni – ne dadu izvest naše kuruze napolje, triba i nama«. E, tu sam ga moro prikinit jal me zdravo nasekiro, čeljadi moja. Taki sam bio bisan da sam privrnio lončić s čajom, sva kujna zamrišila na čajov dodatak. »Pera, mani se divana ko Boga te molim nediljom na misi, ta taki si lip kad ćutiš, ne moš bit lipči. A kad prodivaniš tako pripametno, meni oma ode pritisak, sve se bojim da me guta ne ošajdari od te tvoje mudrolije. Ta kaži mi, molim ja tebe lipo, koga ‘š ti ranit? Jal ja, svedno. To par svinja i krmaču? Pa koliko njima triba, Bože iz čovikom? Sve što ja i ti namirivamo mož se namirit s jednog jutra ovogodišnji kuruza, a borme svi nas fale kako imamo još josaga, jal da? Ta nema više niko u šoru skoro ni papka, Bože iz čovikom! I šta onda? Triba lipo da izvezu sad kad kome triba, a ne posli kukat. Znaš šta će se trevit? Nije da oni čuvaju naš josag, baš nji briga; oni sad kupuju po samo 14 dinara, jal da? Eto, meni nije izašlo kad su odbili one njeve uncutarije ni 14, e sad će lipo od nas po 14, a onda će kad skupe, oni izvest al za debele novce, nji turit u džep jal u kaku inostranu banku. Tebi druže Pero i druže Braniša, a i svi ostali će nakandžijat poreza i velike cine simena, pa se mošte slikovat. Al samo sprid, molim lipo, jel sastrag nikako. Tamo su vam fajin okrpljene čakčire, i to već par zakrpa i bajlaga ima na njima.« I tako moj siroti Periša zaćutio, a i šta ima divanit kad se ne razumi u politiku kugod ja, jal te? A i ja se razumim kugod Marta u kiselnu. Samo ovo, mora se priznat, i ćorav vidi kako je naš paor isigran iz godine u godinu a svi ćute, a i ćutiće, šta mož? Od glave riba smrdi, divanio moj dida Grgo. Ajd zbogom, čeljadi.