Arhiv tekstova

Ima nas svakaki

Zaredale nikake kišice i vitrovi, pa se bać Iva najviše drži doma. Ka dojdu taki dani, pa još i ka se vitar okrene, a bude mekano, stane ga bolit glava za ne izdurat. Njegova ga onda pušća na miru, znade kake je zle volje, a znade i da će mu to projt, ščim se prominji vrime. Tako i danas, o cila jutra. Glava boli, sve mu tira suze na oči. Ka ga uvati takoštogoda volji samo zažmurit i ćutit, ne može podnet nikaki divan, najmanje glasni. Ne može podnet ni medecine za glavu. Ne slabe mu ne pomažu, a ako popije kakugod jaču, oma mu se zlije. Vada mu dosta i na kamara što mu pripisala doktorica iz varoši i što mora pit svaki dan, ujtru, u podne i uveče. Jedva fruštukovo, Taksa bisno zalajo. Niko rda na vraci, zna da to može bit jedino poštaš. Kuršmita već odavno nemu u selu, a kum Tuna već davno ošo, zarana za njim došla lemuzina. A ni čađar više ne radi no za čega je u nadnice, u poslidnje vrime ga tiru da ide biližit ko koliko vode potrošijo i raznašat koikake cidulje. On ćuti, bolje mu to, neg se vazdan verat po krovova. A nadnica ista. Na koga bi onda Taksa toliko i lajo, neg na poštaša? Bać Iva se nikako nevoljno digo iza astala i ošo odrezit vraca. Stvarno poštaš, nosi kamaru papira, za sve triba dat krsta. Poštaš mu stari pajta, još iz škule. Jedan o ni najvirniji, o ni što se š njima jako volji izdivanit kadgod se trefu, mada nikada nisu išli jedan ko drugoga u kuću, osim ka poštašu služba nalaže. Vada u njemu ima ništa što u ljudma stvara dobru volju. Uvik divani vedro, uvik se svakomu znade naškobit, pa čeljade, kakegod zle volje bilo, potli divana š njim makar se malo razvedri. Take ljude svako volji, š njima bi išo i na kraj svita, ne bi se nuz nji bojo nikoga. Samo, misli se, taki danas ima jako malo. Unišli u kujnu i sili, bać Iva oma sto davat krsta na silne papire, njegova metnila kafu za poštaša i nju, čaj za bać Ivu. Za dram jim poštaš ispripovido šta ima novoga u selu. Al i to pripovida nikako vedro, kolikogod novo bilo teško, ružno i tužno. Po njegovomu divanu, baš u svemu, bilo to i najgorje, ima i dobroga. Popili kafu i čaj, poštaš ošo, veli ima posla za cili dan, sam je, pa mu zaostalo toga još o prošli nikoliko dana. Taksa ga i ispratijo bisnim lajanjem. Bać Iva osto manje napet, ko da mu ni glava više ne boli noliko koliko počela već zarana. »Kanda si mi malo vedriji, možda bi valjalo da više ideš međ ljude«, veli njegova i stane mu gvanjit vratne žile i blago masirat glavu. Cilo tilo mu stala vatat nikaka toplina. »Eto, pravo čeljade ti divanom odnese bolu. A ka nam dojde kum Tuna, pa stane na sve crno gledat i vazdan ništa rogoborit, pa još ka stane kukat kako njemu i njegove teško, bola u glave samo mi se pojača i brzo mi stane zujat u ušima. Pravo da ti kažem, otkako se dovatijo dobroga položaja, ščim vidim da ide ko nas, najradije bi pobigo u stražnji dvor. Više se nikada ne zna ni našalit, ni naškobit, nit ima kaku lipo rič. Samo jednotejedno, samo ko je njegov, a ko nije. Jedino zaboravijo ko je i čiji je on«, veli bać Iva i izvali se na krevetac.