Arhiv tekstova

Ka obnaroduje žencko sve izgleda lipše

Bać Ivu ope skoletile svakake bole. Tako u poslidnji nikoliko godina svake jeseni, al ve najgorje. Malo, malo, krene se u abolantu. Tako i danas, ščim fruštukovo i popijo medecine za ujtru, latijo biciglu i polako se uputijo. Pišice mu teško, boli mu vada svaki zglavak ot kolina pa do prstaca. Ni mu baš zgodno ni na bicigle, ako samo malo jače pritisne pedale, oma ga spopade niko ripanje. On onda polako, ko kaki didačić, a ka došo do abolante, nonomu pendžeriću mu velu da više ne mož pridat legetimaciju, nek dojde sutra, al nek bolje porani. Ako bi tijo ko doktorice, mora još u zoru stat u red. Ne smije ništa ni odvratit, znade da bi se oma jako ojidijo, a to, ope, ne smije, rekla mu doktorica iz varoši. Veli, mora bižat i o velike tuge i o velike radosti, a najviše o velikoga jida, jal brog svega toga najviše trpi srce. A njegovo baš oslabilo. Ne može se ni okrenit i otit doma, nema više medecina, a mora ji pit svaki dan, ne smije priskakat, oma mu ne bude kako triba. Rešijo se čekat, pa ka svi budu gotovi, zamolit doktoricu da mu pripiše medecine, ona će ga vada bolje razumit. A niki dan sluša na općinckomu radijonu nu što misli da je jako lipa, pa misto glavnoga izmeđ doktora  tolmači koliko nam je u abolantama i po sela i u varoši lipo i dobro, tako još nikada ni bilo. Veli, nabavili još ni veliki lemuzina što dojdu odnet teško bolesne, jedino vladari još ne dadu i da se zaposlu ni što tiru lemuzine i ni što bi ji u ti lemuzina i tribalo nosit ko bolesni, a ne dadu ni da se zaposli još doktora, pa da se u sela popunu abolante. I još veli da bi za sad bilo najbolje da bolesne, ako jim jako teško, u abolantu u varoši donesu njevi. A lipa je, vada će se naskoro i sporazumit skim triba, pa će se za koju godinu i te lemuzine popunit skim triba. Ka se u općine moglo zaposlit vraganajs koikaki što sve i sva čuvu, vada će se moć i doktore. Ako neće, najće oni za se posla i sami, makar i u drugi država. Nima više tribu. Bać Iva se načeko, ka svi bili gotovi, prošlo i vrime ručka. Doktorica ga primila, ni se ni malo nećkala. Ni gledala ni noto što prošlo radno vrime. Ka vidla papire o doktorice iz varoši, još mu pitala zašto je se ni javijo ranije. Ni je ništa odvratijo, a mogo bi svašta napripovidat. Najedamput mu se steškalo, počelo mu i dutnjat u prsa. Žo mu i ti naši doktora i doktorica, vidi da ni oni o svoji nadnica ne možu živit komotno ko u drugi država.  Zoto, vada i tražu kruva po bilomu svitu. Ko nas se više daje na sve drugo, samo ne na doktore. Najviše none što koišta trukuju u državni službi, a još više na njeve gospodare. Eto, samo ka pogleda kuma Tunu i njegove. Za nadnice što kroz godinu dobiju, moglo bi se u nadnicu uzet desetjedanajs doktora. Bilo bi ji dosta i za varoš i za sva sela oko varoši. A da kum Tuna i njegovi ne radu, niko ne bi ni ositijo. Bać Ive izgleda da niko ne bi ositijo ni da više ne radi na što kadgod pogleda u gledalo, sama za se pomisli da je jako lipa, pa tako lipo i no što ona obnaroduje.