Arhiv tekstova

Bundevara...

Faljnis, čeljadi. Ta kako sam, mož kast nikako. Jevo me na salašu ode u Ivković šoru, vučem se po avliji kugod da me kogod kroz roljku provuko i kunjam. Sad ću već i ja počet virovat da nas kogod zaprašiva odozgor iz krilatice s kakim pravom od kojeg se samo kunja, drima i linstvuje misto da se radi i da nam budne opet bolje i veselije. Ajak, niko se borme ne laća, jal u poslidnji ma na brzinu poradi samo ono što se mora. Iđem niki dan biciglom Bećar atarom prema Mirgešu kadli tamo baš spram Lamićovog salaša di, kako kažu da nije dotrvalo sitnog kamena pa ostala za kiše buzalica a za lipog vrimena šuk debela prašinčina, vidim jednu lipu veliku njivu tek ovršeni kuruza. Stao ja pa se ne možem isčudit: jel moguće da je svit taki komisan i bisan, a svi kukaje kako je ogriv skup, kako se mrznu i da ne mož zavridit toliko, a niko da se siti pokupit te silne čutke! Ne samo na ovoj njivi, na svima je isto. Ove godine kuruzi rodili ko neslani, leži čutka do čutke. Al, šta se mož. Doduše, nama što smo skupljali čukanjice, cincokretove stabaljike i sve što se da turit u peć je ovo sad vrime malkoc čudno i priviše nikako gospocki. Raspravljamo jevo o tim ja i Pere; on kad sam krenio divan, počo oma češat tu njegovu veliku sidu glavu ispod masnog šešira. Pa i on se sića, veli, kad smo bili beni kad nismo tili pokupit čukanjice a sad se zaoru čitave čutke pa nikom ništa.. Da je tu naš Joso, moj rođo, sad bi on to nama objasnio, on je stariji od nas koju godinu. »Ha-ha-ha, baš si trevio na mudraca«, veli Pera i slatko se smije kugod da je dobio na lutriji. »Joso je prvi koji se manio i pogospodio. Ta ne sićaš se da je on prvi srušio banju peć i metio misto nje cripanu, cugošku. Nikako meni ne iđe u glavu štogod drugo, moj pajdo. Gledaj samo drugi svit, na priliku di u državi ima tog gasa, griju se i kuvaju na njeg. Di ima drva, tamo je drvo glavno; isto tako di ima uglja, tamo je ugalj. Samo kod nas sve naopako, u Vojvodini ima slame, kuružne, ogrizina i svakake kako to divane ‘bijo mase’, a mi kupujemo od drugi i vardamo skupe novce na njev ogriv, a naše zaoremo. Ta još naši stari su znali da triba opravljat salaše i grijat s onim što se ima.« »Mani se ti već tvojeg mudrovanja neg ajde sad kod mene na bundevaru. Bio ja juče u dolu i našo još jednu veliku bundevu, kandar smo je zaboravili pokupit kad smo brali kuruze pa se sad pokazala. Ova moja se obradovala i veli da će oma opravit pogaču, i to naku kadgodašnju u kiselo, a ja joj zapovidio da uzme najveću tepciju da bude debela kugod noga.« Svaka čast. Jevo iđem oma. Dosadila mi već ova bundevara od ovi gospocki bundeva što izgledaje kugod Josina tamburica, a ni ukus nema ko kadgodašnja bundeva, a ni špice joj nisu nikake. Moraš mi ostavit pregrštu špica da i ja zapatim sime, uspiće i kod mene u dolu samo ako kaki pametnjaković ne polije erbicidom s prolića do kugod lani, sve mi se posušilo još i cica maca. Ajd, zbogom, čeljadi. Jeto, sad vam nisam politiziro. Iđem ist, ne volim ladnu bundevaru.