Arhiv tekstova

Saraniće ona i njega

Ima bać Iva jednu baka tetu, dadine matere bila rođena sestra. Ni se nikada udavala, pa cile familije ostala teta, potli, kako mlađi dolazili na svit i baka teta. Vazdan bila naodrt, ritko za koga imala lipu rič. Niko ni zabardo ni da je kadgoda zapivala, jal zacigrala. Ako bi se kogod u familije ženijo jal udavo, ona bi uvik ostajala čuvat kuću. Jedino groblje poštivala. Na konaku uvik bila prva, a ko friškoga groba poslidnja. Dada još bijo dite ka osto brez matere. Dočeko i on lipe godine, ispušćo dušu ščim privalijo osamdest. Baka teta se još uvik dobro drži, mada će za par godina i cili vik otkako došla na svit. Živi sama u kuće, stalno divani da može, pa još uvik nikomu ne dopušća da se dojde starat za nju. Veli, samo nek je svako pod svojim krovom. Još je kadra skuvat za se, a i oči je dobro služu. Ako ne gleda televiziju, vazdan ništa ekluje, jal čita novine. A kogod je naide  malo obit, divani mu da neće još dugo moć sama, pa će se baš njemu pridat. Tako divanila bać Ivinomu dade, pristala istom ka se vaj latijo doktora, pa ga za godinu dvi i saranila. Jedno vrime kajala, ni ni televiziju gledala. Spala u krevet i samo svaki dan u isto vrime i po po sata jaukala. Bać Iva i njegova je pazili i obilazili, al nikako ni dala da je i kuvu, veli, nikada ni jila ništa što ni skuvano njeznom rukom, pa neće ni sad. Ni prošlo ni misec dana, digla se iz kreveta i skinila krpu sa televizije. Bać Iva i njegova i dalje dolazili. Sredili je kućicu ne mož se utvorit u nju, a ona, ope, stala divanit da će se pridat njima. Jako voljila i njeve cure. Uvik ka je dojdu obit, dala bi jim milošće. Jal jabuku, jal koji ora, a kadgoda i papreni šećera. Godina za godinom prolazi, cure rastu, baka teta ko da nikako ni ne stari, za nju ko da vrime stalo. Tako se cure i zadivojčile, a za koju godinu već i ošle, svaka za svojim deranom. Svaka našla svoj novi dom, vada jim tamo dobro, pa ritko i dolazu u stari. Jedino još ni jedna nema malo, velu ima vrimena, prvo triba vo, pa triba no, na male će mislit ka sve to posvršavu. Bać Iva nikako u duše ositi da baš i nema vrimena, baram za njega. A i baka teta se nikako priobratila. »Znadeš, lane moje, ništa se štodiram šta ću ja ako mi ti umreš, ko zna kako će se tvoja starat za me? Sve mislim, kokanda će bit bolje da se ja pridam kojegod o tvoji cura. Vada će i one znat oko mene. A neće jim bit zabadva«, veli mu jedan dan ka došo vidit jal je triba štogoda pomoć. Bać Iva se samo zakašljo, sve zasuzijo, pa se zablendo u nju ko tele u šarena vrata. »E, baka teto, baš se radujem što ste naumili i mene saranit. Ako bi vi prija otputovali, ko bi zamnom i jauko? Moja ni ne tuguje ni ne raduje se glasno. I tugu i radost više drži u sebe. Vi mlađi više ni ne znu jaukat, samo pušću suzu i ćutu, a vas stariji, što znadete glasno drečat, a suza nigdi, imade sve manje. I kolikogod vas je malo, nek ste nam žive i zdrave, a taki kojima ćete se pridat, uvik će se najt«, veli bać Iva i otide doma. Sve ispripovido njegove, pa se taj dan baš slatko ismijali.