Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Kod Gospe

Faljnis, čeljadi. Jeto mene opet da vam ispripovidam, što kazo moj Joso, »nije da sam moro al me peče ladna gar«, tako i mene da prostite svrbi tamo di ne dovatim počešat pa se moram i isfalit i izjadat. Mi ode u Ivković šoru smo malkoc nuz kraj svita, poslidnji čujemo šta se trevlja i di se mož štogod zavridit, a doduše ima i di smo prvi. To vam je kad se dile porezi, računi i kojikake izgustirane i neizgustirane reštancije, odvodnjavanja, legalizavanja i tako to. Jeto ja na Bunarić nisam ni dospio. Kad sam uspio proštit obavist na kako moj pajdo Ivan veli »sokoćalu« ono već utan iđe večernja, a u ime Božije, šta kast, osto kod kuće na salašu. Ta dok se ne sredim, operem, pa onda triba naduvat gume na bicigli, lampu nać, pumpu ponet... A nek iđu mladi, velim ja snaš Jeli, dosta sam se ja vrzo po bilom svitu. A išo sam kod Gospe još ko dite, sićam se vrlo dobro: moj dida upregne Pajšu i Bandina u čeze pa ajd zorom ranom čak iz Tavankuta Gornjeg, od karaule na Bunarić kod Gospe; umit se, oprat noge, a borme i donet bunarićke vode i na salaš da se ima priko cile godine. Nisu to išli tako samo moji, ajak! Čitava kolona špeditera krene lipo ranom zorom, dobrim prija svanuća pa mi dica kukučkujemo i virimo iz šaraga a ono čitav prošijun kola, špeditera, samo se venjeri svitle u noći kugod kaki veseli svici. Nije ondak bilo limuzina kugod sad, sve jedna u druga, ne mož čovik ni proć od nji a kamol ić biciglom pa još po mraku. Sićam se ja jednog proštenja na Bunariću kad baš i nisam slavno prošo. Bilo to oma prvi vironauk posli proštenja pa nas velečasni pito ko je bio? Bili skoro svi, a on zaređo pa pita ko je šta zapamtio i šta mu najmilije. Tako doš red i na me. Veli on: »Šta si ti zapamtio, lipo Braniša?«, a ja ni pet ni šest pa odgasio: »Zapamtio sam, velečasni, da je dida kupijo veliku lubenicu na proštenju, bila zdravo slatka pa smo je svu pojli tamo na travi pored proštenja, a dobio sam i pivca što je sviro al se produvo pa neće, a majka mi kupla i šećera«. Velečasni me prvo gledo ko da ne viruje svojim ušima pa onda onako polak u šali a borme polak i uozbilj počupo odozgor za »patka«, tako se kadgod šišala dica, i veli da me triba bit sramota jel sam samo mislio na trbu i kojikaku slast a nisam se sitio ni pomolit Gospi. I stvarno me bilo sramota, em me društvo ismijalo, em mi bilo žao što nisam ispripovido da sam bio i u kapelici i da sam se umio svetom vodom. I danas se, čeljadi, uvik sitim i prid liganje izmolim bar Zdravo Marijo, a i sad znam bit bisan na se. Ta di mi baš lubenica pala na pamet? Neg, niki dan gledam niku strku, ele opet se skupljaju potpisi za selektore, al sad moraš ić na noge, pa važeća legetemacija pa sto čuda triba. Sve se priokrenilo, čeljadi moja. Za di šta triba stisnit puce i gotovo, a za ono što je nama manjinama važno mora se čovik namučit i potucat po šalterima. Al ajd, priguraćemo mi i to, samo ako smo mi RVATI ZAJEDNO. Ajd, zbogom.

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay