Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Jesen pri roka a svatova nema

Istom se zakoračilo u misec u kojemu se iz lita pride u jesen, a već nikoliko jutara opazijo da bilo i magli, jedna oma nikako potli kirbaja, al naka gusta, ko što zna bit potli sisveta. No malo vinograda što u selu ostalo, već obrano, mada po kalendaru još ni red. Sosa već davno prošla, paprika će brzo, kukuruzi se već naveliko beru, a i Grožđebal će, kako bać Iva čuje, nedilju dana pri reda. O davnina bijo u prvu jesencku nedilju, ve godine će u poslidnju litnju.  Pri reda, za litnji vrućina, bili i jedni–dvoji svatovi. Ništa baš i ne čuje da se navišćivu za jesen, a baš se zaželjijo it u kakegod, al nake starovircke, u kakima se i pripravljanje i sprimanje otegnu na nedilju dana. Vaki kaki se pravu danas nisu mu baš po volje. »Otideš, sidneš, najideš se i napiješ, malo cigraš, ne moraš ni znat svašta, danas se i nako cigra samo kombaj–kolo, darivaš mladu, bešteluješ se, potli po noći još malo prizalogajiš, otrišeš usta i doma. Za par godina ako ti niko pita kako ti bilo u svatova, ne možeš se ni sitit u kaki. Jedno veče bijo u svatova, drugo u bircuzu, baš se tako potrefilo da vinčanje zakažu za kirbaj. Sve ti izgledalo isto, svirka i vamo i tamo glasna, da se ne mož ni divanit. Jedino što iz bircuza mož doma ka oćeš, a iz svatova ka se krenu lemuziune.«, veli niko jutro njegove ščim skinijo kafu sa špojera i metnijo prid nji. Ni sam ne zna zašto, al još otkako se uzeli, špojer potpaljivo i prvu kafu izajutra uvik kuvo on. Voljili je popit u aljina za spavat, pa bi se nuž nju i slatko izdivanili. To bilo samo njevi po sata. A za mlađi godina, puno put bi se kafa znala i oladit. »Ta neka samo cantrat, eto smo bili prvać, ka se ženijo kum Tunin unuk. I pravo da ti kažem, ne bi skoro mogla podnet još jedne, još mi dutnji u ušima. A i kaki su mi to svatovi, ka nisu bile i naše cure?«, veli njegova i dlanom otriše oko. Bać Ive se oma stvorila nikaka guka u grlu, nako ko da tijo progunit gomboc. »A vada sad i ti mladi drugače sapu. Prija se to više poštivali rodovi, dade i matere nas učili da kažemo ujo, ujna, čiko, strina, teto, tetak, ščim prodivanimo. I brzo bi morali zabardat ko je ko u cile rodbine. A danas? Sokakom nuzate projde dite jal cura o pobratića jal posestrice, pa ti se ni ne javi. A ni dite krivo, vad ni toliko lupavo da ne zna ko si. Jedino mu, možda, to niko ni reko ščim prodivanijo. Jal mu nisu rekli da je red starijemu se prvi javit. Doduše, možda nisu ni stigli. Dicama rano pokupuju koikaki telefona i drugi sokoćala, pa dok ji ne nauču kako se š njima triba vladat, pa dok ne izgledu sve svagdanje na televizije, projde vrime za koikake divane. Mislu, dica će, ka malo otfrknu, jal ka se zamomču jal zadivojču, naučit i sama ko je ko. Zoto nam se vi godina i dešavalo da se u selu dica o pobratića i posestrica zagledu jedno u drugo,  a ka jim se očevi i matere malo trgnu i stanu ji kaštigovat, kasno. Trbu već raste.«,  prominji on divan, al ga vaj put stane vatat niki bis. Njegova ga samo pogladila po ruke, digla se i stala namišćat krevet. 

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay