Arhiv tekstova

Sve trče...

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja baš došo iz Tavankuta, bio platit kojikake račune, a fala bogu nakupilo ji se fajin; ima artije puna štanicla. Znam da se smijete što ja držim artije u štanicli, al samo ji tako neću izgubit, i vako ne znam više šta je šta. Vele ovi moji mlađi ukućani da to sad već napridan svit rešava telefonom, al ja niki ne virujem u te telefone. Ta šta ako mi kogod tamo uzme pa digod zametne, ovi će me još tužit da nisam ni platijo. Kažu da će sve nać u kompjutoru i da će priznat grešku. Oće andraka, sve trče da Braniši isprave, kako ne bi. Ta da je to njima iz buđelara, onda bi oni sve noge polomili od trčanja, vako borme kad ja moram ne bi baš zdravo virovo. Ta ni ove kuće što smo opravili prija pedeset lita i plaćamo na nji odavno poreze nisu njim smanjili vridnost već plaćamo kugod da su skroz nove. Aaav, čeljadi, što je vrućina! Ta mož štogod privridit samo do fruštuka, a posli borme samo pod ambetuš; nema ti čovik volje ni nos provirit. Kuruzi odjedared požutili, kadgod kad se brali na ruke i sikla kuružna već bi odavno tribalo krenit da se lišće ne omlati. Sad kad to spomenem ovoj dičurliji samo mi se smiju. Sad to dođe onaj velik kombaj i žvak-žvak, začas omlati i gotovo. Nema ni čutaka ni kuružne, a ne smim ni spomenit ovoj našoj dici da sam ja kadgod išo za plugom kad se oralo pod žito i skupljo pa treso čukanjice, i to se ložilo u katlanku kad se zaparivale bundeve i prikrupa svinjama. Sad su nika nova čudna vrimena, sve je automatizovano. Stisneš puce i eto vrućine, stisneš drugo puce i eto zime. Ma, sve na puce. Kadgod smo se mi sprdali da je na vršalici tako automatizovano, stisneš puce i džak ti padne na leđa, ponda stisneš drugo pa ajd na listve pa na tavan. Velim sam sebi dok srčem ladnu kafu: »Aaav, Bože, ta i dobro je što je tako. Ta, ova sadašnja mladež što ima ufarbanu kosu u sto farbi, obrijana i napudrana svakakim mazalima bi sirota skroz pofalila, božemprosti, da mora tako radit ko što se kadgod radilo. Al ko zna zašto je to dobro. Moždar će se već i pit i ist priko koji kaki aplikacija, pa samo lipo pritisneš »tač« i ono se naraniš. Što bi moj dida kazo »ko buva daske«, ha-ha. Čisto se smislim ko bi mojoj snaš Jeli zapovidio da tako kuva. Ne daj, Bože, da kogod spomene rizance iz dućana jel joj donese, taj je cigurno bio izružen. Ne da ona njezine varnjače nikom, a tako i triba a ne kugod ovo sad, ta ni na užnu ne liči. Gledam tako kod ovi moji, strpaju niki krug u vrilu vodu a ono ispadne čorba. Kaka je to veštačka huncutarija, čeljadi moja! Ta aspirin je veći od tog. Gledo sam niki dan na televiziji da je Dužijanca bila i u Zagrebu ovog lita, a baš mi bilo milo. Još kad sam vidio da je bilo svita i iz Ivković šora, ta bilo mi srce kugod varoška kuća, s tornjom zajedno. Ima, doduše, ko divani da joj nije tamo misto, a ja vam velim da je zafala Bogu, naša lipa Dužijanca, dostojna svake varoši. Ko god za kruv zafaljiva, više ga poštiva. Ajd, zbogom.