Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Kogod zagužvava

Ta faljnis, da. Jeto, iđem pa divanim sam sa sobom, čeljadi, dok raznesivam krmačama napoj. Sav sam se ošmuro od ove vrućine; kandar je došlo vrime da možem skinit popršnjak, ne mož izdurat. Sav sam niki smlaćen i zbunjen, sam sebe ispitivam, al ovo što se sad trevlja borme mi se ni malkoc ne sviđa pa vi kažite šta oćete. Da se di čovik obazre, svudank niki bis vlada. Kad će tim već doć kraj ja ne znam, al da ne valja borme ne valja. Jeto, niki dan čitam u novini pa sam sebi ne virujem, tio sam se plenit da vidim jesam svistan svoje nesvisti jel koji mi andrak. Dva naša glavna čovika se istiravaju oko ovi izbora za viće, pa to nikako nije na mistu, srdio se kogod jel ne srdio. Šta da onda veli običan paor, pa čak i ovaj vaki mali kukavni kugod što sam ja? Dajte, već jedared se izdivanite pa da nam svima budne lipo i dobro, a ne vako da svako od svakog zazire. Jeto, ponamirivo sam pa još samo ponalivat vode, a to mi je da vam pravo velim postala nika i muka. Triba borme zapet pa povuć kablinu od dvanajst litara po avliji, a više ni noge ne slušaje kako triba a ni hrknjača, pomalo i kolina škripe ko stari ajto, al to tako, veli mi doktor, mora bit, omatorilo se. Kazo mi vako: »Vaša dijagnoza je grozna, kičma vam već u slovo ‘S’«. Hm, mislim se ja, dobro da nije u slovo »T«, onda mi ne gine Kersko. Dotle ćemo izdurat, a valjdar će dotleg i Ivković šor izdurat. Sio ja odmorit i popit koji gucaj kafe i zapalit jednu, kad evo mog komše Periše, s taraba viče: »Di si ti? Cilo te jutro zovem na telefon, a ti se ne javljaš nikako«. Ta ne vidiš, mal nisam kazo blendo, da nema struje a meni dica donela telefon koji ne mož brez struje radit, izili ga oni. Najviše sam ja volio onog starog na vrćenje, pa kad zavrtiš ajto on kaže »kkrrrrr«. To je bio telefon, a ne ovi sad. Polak se ni ne razumim u njeg. Ta šta si me toliko tribo, moj Periša, šta ti tako gori pod nogama, Bože iz čovikom? Ta bio si i ti u kolu prid varoškom kućom, sve si vidio valjdar, bilo zdravo lipo. A jeto niki sad zdravo kude i divane da su tribala bit samo naša kola, i samo naše pisme. Joj, lipo ću poludit, čeljadi, od ove nesloge i ovi krivi kojikaki divana. Ma, nek divane, Pere šta god oće, bilo je lipo i gotovo, igrala se i naša kola još kako. Moja mama Klara je divanila da se i kadgod igrala i vranjanka i čačak i čardaš i šta ti ja znam koja. Ta nećemo se valjdar zatvorit u kaki korlat, pa nam niko ne triba i ni s kim nećemo? I triba da se sve poštiva, a svoje voli i tako je i bilo. Počelo je kolo kako Bog zapovida s bunjevačkim igrama, a posli kad je sav svit se uvatio u kolo svirali su svirci sve redom a tako i triba. Baš je bilo lipo, svaka čast domaćinima naše lipe Dužijance. Neg, šta si se ti navrzo i tute mi mudruješ kad ni pojma nemaš igrat? I u tvoji svatovi si tvojoj Kati sve noge izgazio, a sad mi tu određivaš ko šta igra. Vidi ga sad; ajd sidi pa ćemo se pričestit s jednom. Nema više, ove godine neće bit, rđavo rodile kruške. Zbogom, čeljadi moja.

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay