Arhiv tekstova

Koliko radiš toliko si na televizije

Bać Ive došli gosti iz bila svita. Sestra i šogor, vaj put brez maloga. A ruku na srce, ni to više ni mali, svršijo zanat, pa već i radi u fabrike di se pravu lemuzine. A i nosi cipele broj četrdešes. Ne stoji više ni š njima, on i njegova divojka našli stana u ne varoši di se pravu lemuzine, pa živu zajdno. Ona tamo uči velike škule. Kiriju plaću polak polak, pa jim tako manje košta. Jidu šta ko stigne, on najviše nikake, kako to oni zovu hamburgere, ona svašta, samo ne ništa o mesa. Kuvu ritko, špojeru baš nisu vični ni jedno ni drugo. Subotom i nediljom idu svako ko svoji, pa ponesu i šta se kroz nedilju prikupi za oprat. I tako jim košta manje neg da peru svako svoje. Bać Ivina sestra se ko malo i bida što došlo do toga. Ona na sve gleda nako po malo starovircki, pa je baš i ni drago što živu tako nevinčani. A ruku na srce, malo je i žo diteta što ne ji kuvano. Šogor, ope, pravi se jako moderan, pa veli da tako i triba. Sve zna,  sve svima tolmači, sve uči kako triba živit. Brez televizije, radijona i novina ne može, pa ka sve vidi, čuje i pročita, bolje zna kako je vode, neg ni što tu živu. Oma ščim su došli, natofrčijo se prid televiziju. Bać Iva šta će, ku će, zapalijo je, mada se davno zavitovo svetomu Antunu da je više neće gledat. Baš bilo vrime ka svaki dan na njevomu jeziku divanu šta ima novoga. Prija se moglo vidit i šta njeva društva i njevi ljudi radu, o čega živu, kako se i š kim slašu i još koišta takoga. Puno put bilo i čeljadi iz njevoga sela, a malo, malo, pa i njevo društvo. Veli bać Iva, baram će to pogledat i poslušat ka se već mora tu makar malo zadržat, da šogor ne sidi sam. Njegova ošla pomoć sestre da iznese stvari iz lemuzine i unese ji u kuću. Lemuzina velika, pa stvari puno. Na televizije stali divanit, al slabo se po čemu dade opazit da je tu puno novoga o njegovi. Sve to novo čulo se priko dana već vraganajs put i na drugi televizija, jedino što sad primundurito na divan kakim bi tribali divanit njegovi. Malo se preznijo, stala divanit jedna iz njegove općine. Divani još kako tako, al ne mož se načudit ot koga. I pravo i grdno ime, a i prizime mu ko da došo iz Pešte. Potli vidi da to niki iz komšickoga, mađarckoga sela i kako njegova zadruga dobro posluje, a dobili i dobre novce iz Mađarcke. »Bome, šogore, blago vama. Eto, baram imate vašu televiziju, a Mađari siroti njevu nemu, pa se bešteluju i divanu ko vas. A ko zna, možda se ko vas ništa ni ne radi, pa se nemate ščim ni falit«, ko malo podbode bać Ivu šogor. A brat bratu, misli se bać Iva, ima i zašto. U to njegova pripravila i večeru, pa posidali zastal. Onda istom šogor pito za cure, veli dugo se nisu vidli, pa ji se zaželjijo i dono jim milošće. Nastal metnijo dvi čokolade i dvi malo veće kesice gumeni bombona. Njemu dono paklicu duvana i prener, a njegove nikake modle za kolače. »Ta idi, šogore, nisi se tribo toliko trošit. Cure ošle svaka na svoju stranu, ja ne smijem slatko brog bole, a moja baš i ne volji. A vad nisi zaboravijo da nikada nisam ni pušijo.«