Arhiv tekstova

Osto čuvat salaš

Bać Iva već dugo ni bijo na salašu ko staroga pajte Martina. Stigne do njega  za tri frtalja sata, a za još frtalj i do Dunova. Martin oduvik volji ka mu kogod naide, pa se š njim ispripovida do mile volje. Ni došo na svit na salašu, napravili ga on i njegova. Ka se oženijo, nisu imali kud. On iz deset dice, ona iz osam. O tala dobijo polić zemlje, ona ždribe i žencko tele. I notomu bili zahvalni njevima i Bogu. U prvo vrime, kaki bijo i red, bili ko njegovi. Kuća mala, čeljadi puno, a mladost traži svoje. Tako jim se i prvo dite začelo u kube kukuruzvine. Goru jedno za drugim i samo snotu ka će imat svoju kućicu, pa makar i malu ko ne na Medanu. Naštodirali tako napravit salaš nonomu poliću što dobijo u tal. Oma prve zime išo u šumu napravit drva. Dada mu bijo dobar š lugarom, pa dobijo poveliku parcelu, na koje bilo dosta lipi, spravni vrba, baš kaki tribu za građu. Ostaće dosta i za ložit, kako sapi, za cilu godinu. Drva tribalo povadit ispanja, a parcelu iskrčit i granjice svuč na rpe i popalit. Na kraj bi lugar obiližijo, pa bi se debla izrizala i ostala šumcke. Naj što radijo za nadnicu bi dobijo panjeve i ogranke, a ako bi tijo, mogo bi kupit i debla. Martin tako i napravijo. Lugar ošacovo ko brat za brata, pa mu građa ni ni ispala skupa. Vo drugo podilili on i dada. Obadva išli u šumu cilu zimu, pa na vrime iskrčili parcelu i svozili drva. Debla oma zdenili na poliću, bilo jim nusput. Na lito se latili gradnje. Martinov didak svašta zno radit, pa i nabijat i pokrivat kuće. On, ope, o dragosti što će mu se cura i zet skučit, te zime išo napravit trske, pa ščim se putevi prosušili, svozijo je, isto na polić. Na lito se latili nabijanja. Martinov najstariji brat jim do četiri štosa cigala, pa prvo iskopali i postavili tvrde fundamente. Sazvali mobu, a obadve familije, Bogu fala, bile velike, komšiluk dobar, pa se zidovi nabili za pešes dana.  Nikako u to vrime jim i prvo dite došlo na svit. Martinu srce da iskoči iz prsa. Brzo digli i građu, stari kum bijo cimerman, pa mu na vrime sve oteso, a ni tijo ništa ni uzet zoto. Zidarcke poslove obavili on i ženin uja, a oko tišljercki zno njegov najstariji čika. Krov o trske napravijo didak. Jedino što platijo majstoru iz varoši da mu okrajči stakla za vrata i pendžere. Omazale i okrečale žene iz najbliže familije. Te godine jesen bila dugačka, pa stigo i napravit štalicu, kočak i čardak i ogradit dvor. Uselili se prid zimu. Staje male, niske, al njima sve toplo u prsa. Gledu dite, raduju se jedno drugomu. A ona ope blagosovita. I tako godina za godinom, došlo jim na svit sedam dice, sve muški. Danas Martin sam na salašu. Za poslidnjega rata, mada va država divanila da ni u nikakomu ratu, taj komat atara bijo pun nikaki bradati što jim vazdan pritili da će ji zarđanima kašikama i da bi jim bilo bolje da otidu odavde. Dica, jedno po jedno, zamomčili se i poodlazili u svit. I niko o nji ni došo natrag. Njegova, vada o tuge, jedno veče samo zaspala i više se ni ni probudila. Jedino Martin osto, pa i dan danas čuva salaš i čeka da kogod naide.