Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, 

ta šta da vam divanim, jeto ja malo odpočinijo posli užne pa ko velim da malkoc odmorim noge i  izdivanim vam di sam bijo i šta sam sve radijo ovi dana. Bijo sam na slavlju u Petrovaradinu, jeto i mene se kogod sitijo pa me poveli i zdravo sam se lipo provo. Samo sam se malkoc bojo da ne zalutam, jal da mi ne triba ić čerez sebe pa da se ne izgubim, a dugačko je izdurat do salaša. Moj Joso je jedared tako prošo siroma, odveli ga na sajam u Nov Sad, a on kad je vidijo tepihe u halama uzo pa se izuvo i nosi čizme u ruki, svit mu se kaže smijo. Taki smo mi čeljadi, smijemo se i izrugivamo pravom čoviku, a on znade reda. Ta neće valjdar gazit po tepihu u čizmama, to se ni kod kuće ne radi, a kad je moro u reterat tamo bila taka gužva da je na kraju moro istrpit do salaša – siroma sav se stisko, mož mislit di je Nov Sad a di Ivković šor. Zavitovo se da i u varoši neće ić dalje od stare Hartmanke. No baš me čudi da su se i mene sitili povest, mene se obično sitidu kad triba štogod plaćat – porez, režiju jal kaku kaznu, a vako ne. Al bilo je zdravo lipo, bili smo i na misi u crkvi sv. Jurja. Tamo se krstijo ban Jelačić, a posli u Spens dvorani, a tamo imade zdravo puno stepenica, dobro što nije išo Pere, on naki šepav cigorno bi se skrndavijo. Bilo je bome i svirke i kor, al jedna je cura tako lipo pivala nuz tamburaše da sam tijo lupit šešir o zemlju, al nisam. Bilo mi sramota, bijo je sav ozbiljan svit, moro sam sam sebi zapovidit: »Di ćeš Braniša, nemoj se pravit blendav, nije ovo nikaka čađava mijana. Vidiš da je sav svit ozbiljan.« Bilo je malo i govorancije oko ovi vijeća i jelektora, al je divan bijo na mistu. Divanilo se da nikog ne triba zafrkavat jel smo mi svi jedan svit pa zajednički moramo se starat o našim škulama i običajima. Najviše mi se sviđalo kad je kazano da nikom ne mož obećavat nikaki poso jal zaradu, da se samo zato pravi to vijeće da bi se pomoglo našim svitu da ostane i opstane na ovim prostorima. E to su prave riči čeljadi moja, a ne obećavat kule i gradove, divanit da će bit i bilog duda, a posli nema ni crnog kruva, neg ispadne obećanje ludom radovanje. Zato ću i otić u nedilju vokšovat, a da je bijo drukčiji divan borame bi se mislijo. I samo bi gledo na televiziji dok još možem. Divanidu da će se uvest nika drugačija televizija pa mi nećemo moć gledat, a bome nemam začeg kupit drugi, a i šta će mi? Samo nike stare serije i parade, mogu se oni paradirat kad su otkinili od penzija pa njim dotiče kaže moj Joso, a niki mislim da je i u pravu. Divanidu da će se uvest ponovo niki kuluk ko kadgod, onda nam samo fali još da metnemo pristo i onim glavnim od prija dademo kandžiju pa nek nas škropi po leđi. Kad čovik vako zasidne pa još i zapali cigaretilu, konta da mi ni nismo niki pametan svit kad se tako lako damo uzjašit, al šta možmo, što kazo moj dida »kud svi Turci tamo i mali Mujo«. 

Ajd zbogom čeljadi moja, počela me nika bolit glava.