Kolumne

Netribaška posla

Faljnis, čeljadi moja. Jeto, baš sam sad omućko ovo malo zubi što mi još ostalo pa ko velim iđem se malkoc provrzat kroz šor da vidim šta ima novog, šta se sad trevlja u svitu... Doduše, nisam ja tako zdravo starovinski deranac, ima i kod mene na salašu sva ta moderna skalamerija što stalno javlja kojikake visti, al manite vi to – najlipče i najcigurnije je kad se ja spuštim Ivković šorom do sela, naiđem na živ svit, izdivanim se, popijem kafu-dvi, pa i tri, šta fali, i lipo čujem visti iz prve ruke. Kad da Bog pa naletim na mog Josu, jel pajtaša Peru, e onda je to doživljaj a ne samo visti. Oni su bolji od analitičara, sve lipo objasne čoviku, al skoro uvik pogrešno, jel bar na njevu ruku rastolmačeno. Al pak, meni to baš i godi, sve mi više u poslidnje vrime iđu ovi s tušta škula na živce u tim njevim političkim emisijama što trvaju od nemila do ne draga, a kad čovik bolje svati šta su kazli – ništa! Samo provardali vrime na televiziji kugod da je zabadavad. Doduše, baš sam smišan – ta i jeste zabadavad: oni ne plaćaju priplatu, plaćamo mi, da ko bi drugi. Kera njim njevog kad bi dali kake pametne paorske emisije, samo deseti dio od onog vrimena što dadu ovima u tim emisijama di se samo svađaje, trće jedni na druge, pcuju i pljuju mi bi bili najpametniji paori na svitu. Al ne mož to tako – mi paori nek se sami snađemo i učimo jedni od drugi a te farme, parove kojikake bratove kažu moraje pušćat jel je to kultura... Huuu, ako je to kultura, čeljadi moja, onda smo mi zdravo kulturan svit, šta kast. Al tu sam starovinski, moram priznat. Nikako nisam još svatio da je zdravo lipo covat i plezit se i trćit pogotovo prid svitom. Šta ću kad sam, jeto, zaostanut. Spasi me malkoc, doduše, sad ovaj rukomet. Sigraje se momci dosta lipo i šporcki, svaka čast. Baš sam se radovo ovi dana. Jedino su se jedni malkoc uzjogunili pa su kazli da će otić kući. Nažalost, čeljadi moja, u selu nisam naišo ni na šta veselo, samo par novi čitulja na oglasnim tablama isprid dućana. Odvađamo se vrlo brzo, selo je sve manje i manje, a misto da kako se fale da će pomagat selu da opstane oni odozgor još i ukidaje, divane sad da pošte u našim selu neće ni bit, a ni ambulanta skoro da i ne radi, Da je ko to tako rišio, nije dobro rišio pa nek je stoput glavni, ne marim. No svedno, šta kast kad sam i ja posli dvi i po godine tribo štogod krenit radit u tim novim modernim firmama kad baš me ondak uvatila taka gripa da sam cile nedilje ležo kugod drvo i nisam mogo maknit iz kreveta, i jeto ti sriće. A prija ovog nisam bio u gripi bar desetak lita. I to su nika netribaška posla, al šta da radi čovik? Ništa ne mož, samo čekat penziju, pa kome uspije – uspije. Neg, iđem natrag na salaš, diže se nika olujina od Madžarske pa će me još opet uvatit kaka boleština a ne bi to volio. Nisam više mlad i teško se niki okrljam. Ajd, zbogom.