Baka Janja sidi sva pokunjita. Snuždita. Koda j štagod skrivila. Svi ju gledu pa se čudu. Ko će drugi lanit neg strina Evča: »Baka Janjo šta vam je? Koda su vam sve lađe potonile«. Ni tribalo dugo da baka Janja dođe k sebe: »Evča, Evča... tavno ti tvoje. Da moram covat. Voljiš čačkat, paklit. Evo šta j bilo. Prošle nedilje u utorak i sridu pado snig. Jelte?«. Svi potvrđivu a teta Evča ope pakli: »Pa šta onda. I vrime mu bilo. Eto ispalo j da j spo mlogo prija neg što pada u poslidnji godina. Onako kako j prija uvik bilo«. »E baš tako. Evo ga još i sade ima. Ni zagruvo al ni da i nije. Al je bome i zaladilo. Smrzlo. E sad iđe glavno. I potli sniga ja u subotu na nedilju sanjam dadu, majku, staru, starog, sve pokojne iz kuće. Ta izredali se vala svi. I svi pitu di sam. Kaću je doć vidit? I šta sade mislite zašto j spo snig? Ko će se sitit šta se moglo vidit ka j spo snig?«, baka Janja divani. Pita. Strina Evča će ope: »Pa šta ako ste sanjali. Mal ko ne sanja. Moš mislit mrtavci ti zovu? A zašto j spo snig? Vala mu došlo vrime. I za zemlju j dobro. I kake vam veze sade ima snig s grobljem i pokojnima?«. Sa j baka Janji stvarno prikipilo: »Evča, nevoljo jedna kako neb imo veze snig sa grobljem i pokojnima. I tebe se tiče. Vite, oma sutra kako sam sanjala zaputim se na groblje. Vidit sve nje što sam sanjala. Snaja mi drage volje odnese limuzinom. I šta mislite šta sam vidila na groblju?«. Svi uglas pitu: »Šta.... Šta ste vidli?«. Strina Evča će ope: »Ta šta mož vidit na groblju neg grobove«. Baka Janja razveziva pa zaveziva maramu. Otkopčava pucada na rukava pa se zasukiva. Objašnjava: »Čeljadi kako j spo snig i ni se otopio tako se vidi onako kako jeste«. »Ta dete već kašte šta se vidi?«, ope će strina Evča. Digla se sa stolca baka Jasnja pa odgovara: »Čeljadi, vidi se da j malo ko bio na groblje otka j spo snig. Skoro niko. Prošlo maltene po nedilje a tragova od noga u snigu da j kogod došo obić njegove na groblju toliko da je silom na prste jedne ruke mož metnit. I vidiš koj kod koga bio. Ni to sam pone da ne pada snig da pokrije brig već da od zviri mož vidit trag već je i do tog da j spo snig da se vidi ko volji i poštiva svoje pokojne. Ko je dođe obić. Kako vidim poštivanja odviše malo. A što j najgorje obišla sam i vaše i bome ni jedan trag nisam vidla. Svi cigurno mislu da su na Sisvete odradili cilu godinu. Jel da s na groblje iđe sam ka j lipi dan jel sarana«. Svi ko opariti sagnili glave. Ćutu. Nemu šta kazat. Odjedanput strina Evča divani da triba it. Da mora žurit jel je zaboravila štagod poradit kod kuće. Baka Janja nastavlja: »Sam ti žuri Evča. Pazi noge da ne pokidaš. Tako j to. Ajd što vi niste ošle na groblje. Silom dovde dođete. Al disu dica, rodbina? Stari vas otranili. Kako znam naradili se i naostavljali vam kuća i zemlje. Pomagali vala dok su kocali. A glete sade. Da znate, sve to nas dragi Bog isprobava snigem i grobljem. Da vidi ko j kaki. Sve se kako vidim zaboravlja. Ako ništa druto zato se triba moljit da dragi Bog na nas ne zaboravi«. Čutim pa isapim u sebe: »Kako j baka Janji ovako štagod moglo doć u pamet? Zašto j spo snig?«.